U Novu godinu sa "staromodnim“ rokovnikom za brojeve telefona

Uveče ništa nije naslućivalo da će jutro početi šokom, a potom se nastaviti mini-dramom. Mini jer, Bogu hvala, ničiji život nije bio doveden u pitanje, ali dramom jer je telefon u kojem mi se nalazi "sve" preko noći "umro“.

Za početak bilo mi je čudno što nisam čula alarm, mada s tim nemam problema. Nikada, dobro, možda skoro pa nikada, bar u poslednjih 25 godina nije mi se dogodilo da ne čujem budilnik sa telefona. Prva, optimistična pomisao bila je da verovatno još i nije vreme da alarm pozvoni.

Realnost je ipak bila drugačija. Sat je pokazivao da je vreme za ustajanje prošlo. Istina ne mnogo. A onda dolazi saznanje ne da samo alarm na telefonu nije zvonio, nego da telefon "ne daje nikakve znake života". Ekran je potpuno crn, uređaj ne može da se uključi, a čak ni na punjač ne reaguje.

U glavi počinju da se smenjuju pitanja šta se dogodilo, zašto se telefon ne uključuje, šta je sa podacima koji su u njemu? Da li su ostali brojevi telefona, fotografije, snimci sagovornika za buduće priče na kojima radim poslednjih nekoliko dana.

Da li prvo ići u servis ili u prodavnicu telefona? A do otvaranja ima najmanje sat i po. Šta raditi u međuvremenu? Koga pozvati, u stvari kako koga pozvati kad telefon ne radi? Kako smo živeli bez mobilnih telefona pre samo tridesetak godina? Bilo je fiksnih telefona! Ali ni njih nije oduvek bilo. Živeli su ljudi i bez njih i sve su završavali.

Možda to sa telefonom ne bi bilo toliko "dramatično" da se nije dogodilo dan uoči dočeka. Brzo se mora delovati, jer ako nisu sačuvani snimljeni razgovori sa sagovornicima, nema smisla zvati ih 31. decembra i moliti ih da ponove svoje izjave. Znači, to se mora uraditi što pre. Ali kako?

Uzimam telefon jednog deteta, on nema opciju snimanja telefonskih razgovora. Ništa više sreće nije bilo ni sa telefonom drugog deteta, ni trećeg. A ni suprugovog. Da li je moguće da nijedan od četiri uređaja u kući koja rade nema opciju koja mi je preko potrebna u tom trenutku?!

U svom tom komešanju misli dodatno pitanje kako zvati ljude ako kontakti nisu sačuvani? I onda olakšanje, imam ih negde zapisane. Na papiru na kojem sam pisala teme, u starom rokovniku u kojem su se nekada upisivali brojevi telefona. Nikada brže nisam okretala stranice papira i mislim da mi nikada nije bilo draže što više od 20 godina čuvam te imenike. Istina, poslednjih godina ih nisam mnogo "ažurirala", ali to što mi treba uspevam nekako da pronađem. Sreća, pa ni raznorazne beleške ne bacam dok se priča ne objavi.

Krećem ka servisu mobilnih telefona i srećem prijatelja. Kroz kratki razgovor mu objašnjavam čitavu problematiku jutra i čovek mi ponudi svoj telefon da proverim ima li mogućnost snimanja telefonskih razgovora. On to nikada nije koristio, pa čak i ne zna. Na moje oduševljenje, taj telefon ima tu opciju. Naravno, uz najavu drugoj strani, pa je sve po zakonu. Lakše mi je jer znam da je i taj problem rešiv.

Stari telefon je ostao na ispitivanju. Novi je kupljen i aktiviran. Nažalost, sumnje su se obistinile. Nekih brojeva telefona ima, nekih nema. U ovom trenutku sigurno je da i ne znam čiji su sve kontakti izgubljeni i da ću to tek saznavati u narednom periodu.

Takođe, nema ni svih fotografija koje sam čuvala. Za utehu nije, ali gotovo svi s kojima sam u međuvremenu razgovarala kažu da su imali slično iskustvo. Čim promene telefon, nešto od podataka "nestane".

U novu godinu ulazim s nadom da će stari telefon ipak biti osposobljen i da ću uspeti iz njega da izvučem sve podatke. Tu je i novi rokovnik za brojve telefona, jer sam čvrsto odlučila da sve kontakte opet zapisujem, ma koliko to delovalo staromodno. Uz to, vraćam se i izradi fotografija. Dobro, verovatno ne svih koje ću ponovo slikati telefonom, ali bar ponekih koje će biti svedoci nekih događaja i vremena.

Svima želim srećnu i manje stresnu 2025. godinu! I unapred se izvinjavam ako nekome ne stigne čestitka za praznike SMS-om ili na Vajber. Nije namerno i nisam ljuta, već sam ostala bez kontakta.