недеља, 06.10.2024, 07:30 -> 08:57
Аутор: Тина Биланков
Htela sam avanturu, ali ne baš da u avionu izbegavam iranske rakete
Šta se događa kada se nađeš u vazduhu u trenutku kada Iran ispaljuje rakete na Izrael baš onuda kuda tvoj avion treba da prođe i da li će me zadesiti da Izrael odluči da im odgovori baš kada ja budem krenula nazad.
Upozoravali su me, nije da nisu, ne putuje se sad, riskantno je, ratište… Otkud ratište, ne ratuje se tamo, to je Uzbekistan. Da, ali treba do njega i doći.
Nisam se dala pokolebati. Dovoljan motiv mi je bio kada mi je drugarica, čim sam joj oduševljeno poslala poruku: "Sutra letim za Abu Dabi, pa produžavam za Samarkand", odgovorila: "Divno, ne poznajem nikog ko je tamo bio."
Uobičajena putna groznica i uzbuđenje, tog popodneva 2. oktobra posebno su uvećani. Ne zbog činjenice da su vremena nesigurna, nego zbog toga što ne znam kad i kako ću da se vratim! Prvi put isprobavam godišnju pretplatu Wizzair-a All you can fly, kupljenu letos, koja je tek od pre par dana validna i koja bi trebalo da mi omogući izuzetno jeftinu kartu za sve njihove destinacije, ali ne mogu da je rezervišem ranije od 72 sata pred put. I ne zna se unapred hoće li uopšte biti puštena u prodaju za letove koji bi meni odgovarali. Znači, odlazak u neizvesno!
Uvek dobro organizovanoj horoskopskoj devici, koja sve do poslednjeg detalja voli da isplanira unapred, potpuno nepoznata teritorija! Pogotovo što bi bilo poželjno da se vratim već za 6-7 dana.
Avion za Abu Dabi dupke pun. Veliki broj naših ljudi, razdraganih što odlaze na odmor ili posetu rođacima. Mnogo je i stranaca. Okružena sam veselom grupom, koja uglavnom zbija šale i smeje se.
A onda, posle oko dva sata leta, začuje se pribrani glas pilota. Obaveštava putnike da ne može da ih doveze do krajnje destinacije, zato što je Iran zatvorio svoj vazdušni prostor, preko kojeg na našoj maršruti, mora da se preleti.
Sletećemo, kaže, u Jerevan! Za alternativne rute, da se izbegne Iran, nema dovoljno goriva. Šta i kako dalje, informacija nema. Pomislih kako mi je baš Jerevan bio jedna od opcija za put. Da li mi je suđeno da na kraju ipak tamo odem?
Putnici prilično ravnodušno prihvataju ovu promenu. Bar oni oko mene. Šta je, tu je. Tamo negde pozadi vidim da je pometnja. Uskoro ću saznati zašto.
Bosanski stjuart nam pojašnjava da ćemo verovatno prenoćiti u prestonici Jermenije, kompanija će nas smestiti u hotel, a ujutro možda nastaviti ka Abu Dabiju, ako se situacija poboljša.
Šta ćemo mi koji treba da nastavimo put? Ako izgubim let, kad li ću tek onda da stignem tamo? A da se vratim?
Prvi put u životu priželjkujem da nas sve jednostavno vrate kući. Dodatne komplikacije mi baš nisu potrebne.
Mladi bračni par koji, kao i ja, ide do prestonice Tamerlanovog carstva, u još je većem problemu. Oni su ceo put, sa povratkom, organizovali unapred, plaćeno sve, hoteli u Samarkandu, Taškentu i Buhari, karte za voz, povratak avionom, noćenje u Abu Dabiju …
Ali, evo novih komplikacija. Sa razglasa stjuardesa pita ima li u avionu državljana Azerbejdžana. Naravno da ima. Jedan od njih je i izazvao pomenutu pometnju. Azerbejdžancima nije dozvoljen ulaz u Jermeniju bez specijalne dozvole. Šta će tek oni?
Ubrzo se ponovo oglašava pilot. Došlo je do promene. Ne idemo ipak za Jerevan. Sletećemo u Kutaisi, u Gruziji!
U pozadini aviona aplauz i povici oduševljenja.
Nova informacija je i da se u Gruziji nećemo iskrcavati. Dopunićemo gorivo i nastaviti ka prvobitnom odredištu.
Ne znam da li da se radujem ili da tugujem.
U Kutaisiju dreždimo u avionu sat-dva. Traže da ostanemo vezani na sedištima, što malo kome polazi za rukom. Nervoza u stomaku se penje jer, što se duže zadržavamo, manje su šanse da ću stići na drugi let. Ima putnika koji produžavaju za Aleksandriju, čiji je let mnogo ranije i kojima je već jasno da u tome neće uspeti. Od pomisli na besomučno dopisivanje imejlovima sa aviokompanijom u pokušaju da se zameni karta, vrati nazad, ili nađe alternativno rešenje, spopada me muka. Molim Boga da bar stignem na vreme na let, dalje sam već u njegovim rukama.
Posle iscrpljujućih osam sati provedenih u avionu, koji su zbog uzbuđenja začuđujuće brzo prošli, slećemo u Abu Dabi komotnih dva i po sata pre moje konekcije, ali mi početni optimizam ubrzano opada, jer koliko god arhitektonski napredno i moderno deluju Emirati, za neke stvari treba baš mnogo vremena. Naprimer da prođete pasošku kontrolu, i to dvaput, jer onlajn čekiranje nije moguće. Morate da izađete iz bording zone, čekirate na šalteru i posle ponovo uđete. Uz malo sreće uspevam da se domognem gejta taman na vreme za ukrcavanje.
U avionu nas sve čeka novo iznenađenje. Kada smo se svi smestili i vezali, ljubazni kapetan i ove letelice ima za putnike obaveštenje. Zbog zatvaranja iranskog vazdušnog prostora, još pregovaraju sa drugim kontrolama leta da bi omogućili bezbedan prelet i dolazak na odredište. Svakih petnaestak minuta nas apdejtuje, zamoli za strpljenje, ponavlja da čine sve što je u njihovoj moći i da su vrlo blizu rešenja. I tako naredna dva sata.
Delićem svesti i dalje želim da me samo vrate za Beograd, ali avanturistički duh i pomisao na egzotične građevine Šeherezadinog grada, bodre me da istrajem i prepustim se sudbini.
Apsurdno, ali najduže se čekalo na dozvolu za prelet iz Dubaija.
Najzad krenusmo. Posle tri sata leta i nemirnog dremanja, konačno - Samarkand!
Pokušavam da mu se prepustim, ali i dalje imam zebnju u srcu. Šta li me tek čeka u povratku?
Коментари