Poslednji susret s profesorom Rankom Bugarskim: "Ajte, molim vas, kakav vam je to izgovor!"

Rastužila me vest da više nema dragog profesora i mentora, čoveka koji je nama, njegovim studentima, ne pričom, nego samo ličnim primerom, budio marljivost i savest u učenju i usavršavanju, koji verovatno nikad u životu nije održao dosadno predavanje i čiji su intervjui uvek briljantno secirali aktuelne jezičke i kulturne prilike. Njegova dijagnoza "diletantizma sa folklornom žicom", aktuelnija mi je nego ikad. Opšta lingvistika i sintaksa su, zahvaljujući njemu, bili najinteresantniji predmeti tokom studija, iz kojih bi me bilo sramota da ne dobijem desetku.

Ako je iko, ne samo svojom stručnošću, znanjem, nego i svojom fizičkom pojavom bio oličenje univerzitetskog profesora, onda je to bio Ranko Bugarski.

Imala sam priliku da ga kasnije, izveštavajući iz Saveta Evrope, sretnem i u Strazburu, gde je kao ekspert sarađivao na Evropskoj povelji o regionalnim i manjinskim jezicima.

Svojevremeno mi je divna koleginica i prijateljica Kaća Rasulić priznala da se, dok je radila na doktorskoj disertaciji, još kao asistent na fakultetu, trudila da ga eskivira po hodnicima, jer bi joj svaki put bilo neprijatno da ga sretne, a da još nije završila posao. Zahvaljujući kružnim hodnicima nove zgrade Filološkog, gde je naša katedra, to joj je i uspevalo. 

Sličan je bio i naš poslednji susret. Sećam se kao danas. 

Iako već odavno u penziji, svakoga dana je dolazio u svoj kabinet da radi, a srela sam ga dok je čekao trolu. Već posle "dobar dan" počela sam da se pravdam, iako me nije pitao ništa. Blizanci, posao, kuća…

"Ja sam mislio da ste vi odavno doktorirali," samo je odgovorio, što me je, čini mi se, pokopalo još dublje. Na opasku da sam malo i demotivisana jer, eto, pogledajte ko je sve danas "doktor", kao iz topa je rekao: "Ajte molim vas, kakav vam je to izgovor! "

Nismo se više sreli. Raspitivala sam se kako je, kad god bih srela Kaću, koja je kasnije zasluženo preuzela palicu šefice Katedre za anglistiku. Rekla je da i dalje redovno dolazi u svoj kabinet.

Takvog ću ga i pamtiti, za stolom u uskoj sobici, okruženog gomilama naslaganih knjiga, koje kao da će da ga progutaju, onako odmerenog, sa četvrtastim naočarima, uredno očešljane sede kose, u sakou i sa pletenom kravatom.

Zbogom, profesore.