Pucanj preko Ibra – sećanje na ubistvo Jane Tučev

Tog jutra ništa nije ukazivalo da će se taj 17. mart pretvoriti u jedan od najstrašnijih dana u kosovskoj tragediji. Odveli smo mlađu ćerku ženi koja je živela kod mosta na Ibru da je čuva kao i mnogo puta ranije. 

Javljaju za neke čarke na mostu, na koje novinari gotovo više i ne obraćaju pažnju. Ali već oko podne taj nemir je poprimio neslućene razmere. Suprug odlazi po ćerku, da je prebaci kod mojih roditelja u Zvečan, da ne sluša pucnjavu i ne guta suzavac. Ceo grad je već u dimu od paljevine, šok-bombi, molotovljevih koktela…

Pogled u smrt

I Jana Tučev je živela u zgradi blizu mosta. Prišla je prozoru da pogleda šta se dešava i to je poslednje što je videla. Pogodio  je metak koji je došao preko reke, s južne strane Ibra.

Uneli su je u prvo vozilo koje se zateklo u blizini. Za volanom moj suprug, na sedištu pored mlađa ćerka od dve i po godine. Ubacili su Janu pozadi, davala je znake života do ulaza u bolnicu. Preuzeli su je lekari, ali uzalud.

Bela laž za dečji mir

Uveče je bilo još strašnije, jer je noć otkrivala gde sve gori. Otišli smo na pola sata do mojih da obiđemo ćerke. Nismo ni pomišljali da ih vratimo kući, u grad. Mlađa je bila  bleda, ćutljiva. Mama kaže da je ceo dan pominjala  tetu.

I mene je dočekala sa pitanjem: De je ona teta?

Rekla sam “dobro je, ništa je ne boli“. I kasnije je često zapitkivala, a dobijala isti šturi odgovor da je s tetom sve u redu.

Posle deset i više godina, nesmotreno pričam o tom danu i samo iza leđa čujem ćerku, već tinejdžerku: "Zar ona nije preživela, vi ste mene lagali!"

Plakala je, bila je tužna i ljuta, a jedino što sam mogla da joj dam je zagrljaj i izvinjenje. Ne mislim da je pomoglo.

Jana je sahranjena blizu mog oca, obiđemo i njen grob. Ubijena je pre tačno dve decenije, ali u glavi jedne devojčice živela je bar deset godina duže.

Ubijena je kada je imala 36 godina, supruga, ćerku od devet, sina od četiri godine. Čujem da joj se rodila unuka. I naravno, zove se Jana.