Kako se Amerikanci bore protiv užasa svakodnevnog života

Suočeni smo sa sukobima na svim nivoima, porodičnim, poslovnim, državnim i međunarodnim. Kako sa njima? Kako sa sobom u njima? Želimo li? Umemo li? Samostalno? Organizovano? Možemo li napred bez rešenja sukoba? Ima li nam napred, ako ih ne rešimo?

Od pogleda i pitanja, od osećanja i sećanja, do slušanja i osluškivanja na putu otkrivanja i razumevanja, sa nadom u mogućnost spoznaje jednote postojanja.

PRIMER PRVI – PORODIČNI ALBUMI

Kada je sve počelo? Da li sa izborima 2000-te i odlukom Floride da je republikanski kandidat za predsednika SAD, pobedio? Da li sa 11. septembrom 2001. i avionskim napadima na svetski trgovinski centar i vojno sedište najmoćnije sile sveta? Da li sa predsedničkim izborima 2016, pandemijom 2020 ili 6. septembrom 2021? Ili je sve počelo ranije? Možda 1991. sa objavom o „kraju istorije“ i početkom „novog svetskog poretka“?

Od pogleda i pitanja, od osećanja i sećanja, do slušanja i osluškivanja na putu otkrivanja i razumevanja.

Pred najveći državni praznik u SAD, Dan zahvalnosti (Thanksgiving), posle izbora Donalda Trampa 2016, mediji su bili preplavljeni savetima kako voditi razgovore za prazničnom trpezom.

Tradicionalno, ovo je praznik koji okuplja članove porodice sa svih strana SAD. Često je ovo vreme kada se članovi porodice vide po prvi i jedini put u godini!

Saveti su bili vrlo kratki: nikako ne počinjati političke razgovore, ko je glasao za koga i zašto, i nikako se ne šaliti na ovu temu!

To je  početak epidemije "odricanja, otpisivanja" prijatelja preko fejsbuka ili bezvučnog nepozivanja prijatelja koji nisu na društvenim mrežama. Kasnije će uslediti i talasi emigracija ljudi sa drugačijim političkim mišljenjima, iz "demokratskih država" u "republikanske države" i obrnuto. U poslednjih nekoliko godina i jedni i drugi traže nova prebivališta u Portugalu, Meksiku, Panami...

Tu smo gde smo – podeljeni, posvađani, poraženi! Ali neverovatno sigurni da je „naš“ pristup, pogled i predlog jedini ispravan, dok suprotni vodi do kraha društva!

Možemo li napred bez rešenja? Ima li nam napred ako ih ne rešimo?

Na Floridi, u malenom gradu na obali Meksičkog zaliva, Longboat Ki (Longboat Key), dve podeljene strane, republikanci i demokrati pokazuju nam kako se može na putu otkrivanja i razumevanja, sa nadom u mogućnost spoznaje jednote postojanja.  

Nomen est omen, i otuda i ime ovog poduhvata „Čudo na ostrvu“(Miracle on the Key). Da li je u pitanju magija palmi, talasa, delfina, sunca ili uragana?

U čemu je magija ove organizacije koja je stvorena 2021!

U slušanju priča jedni drugih, i kada se slažu i kada se ne slažu!

A kako kažu, svako ima svoja lična uverenja i dogodi se da ponekad, ona nisu ista ni unutar iste grupe, a da se nekada istomišljenik nađe u suprotnom taboru!

U čemu je magija? U gledanju oči u oči!

Na predlog medijatora, koja ima bogato iskustvo iz Afrike gde je radila na uspostavljanju dijaloga između zaraćenih strana, razgovor počinju sa porodičnim albumom!

Gledajući porodične slike, deleći planove i želje za svoju decu, unuke, otkrivaju, sliku po sliku - jednotu postojanja.

Uprkos razlikama u stavovima i puteva kako do rešenja doći, saglasje postoji da svi žele da žive u bezbednom gradu, sa dobrim zdravstvenim uslugama, da im deca  rastu u miru i da imaju budućnost i sreću!

„Čudo na ostrvu“ je zaista pokazalo da je čudo, kada  su njegovi članovi 2022, potpisali zajedničku deklaraciju o uslovima ko, kada i kako može da kupi oružje.

Iako je pitanje oružja jedno od onih gde dve strane imaju izrazito različite poglede, tragični događaji u osnovnoj školi u gradu Uvalde u Teksasu, gde su dva nastavnika i devetneastoro dece izgubili živote, a osamnaest je povređeno, ujedinili su ih u zajedničkoj poruci!

PRIMER DRUGI – KAKO SI?

Kada je sve počelo? Kada nas je zavelo potrošačko društvo? Kada smo sa kvaliteta prešli na kvantitet? Kada je brzina postala nekontrolisana i sama sebi cilj? Kada smo zaboravili da osetimo buđenje proleća i mirise lipa?

Kada smo zaboravili da gledamo jedni drugima u oči i pitamo iskreno i jednostavno jedni drugi: „Kako si?“ I da sa pažnjom poslušamo odgovore!

I nastavimo razgovor. Kada smo zaboravili da pitamo samo sebi: „Zašto radim to što radim?“

Na fakultetu gde predajem, nedavno je bila proslava na kojoj su studenti primili svoje diplome na radost i ponos svoju i svojih porodica, prijatelja i profesora.

Za mene je ovo dan kada se radujem sa njima i plačem od radosti i uzbuđenja, već nekoliko decenija, baš kao i prve godine kada sam postala profesor.

Verujem da svi učitelji, nastavnici i profesori čuvaju poruke svojih đaka i studenata sa kraja godine ili po završetku semestra. Nekada su te poruke bile rukom pisane na čestitkama, papirima, danas, su one slane preko elektronskih pisama, i tekst poruka preko telefona.

Vremena i tehnologije se menjaju, ali poruke ostaju!

Aleksandra  Robins, učiteljica i autor knjige „Nastavnici: Godinu dana u najopasnijoj i najvažnijoj profesiji u Americi,“ posvedočila je da su ove poruke dragocene za nastavnike i da ih svi oni čuvaju i vraćaju im se u trenucima, koji su sve učestaliji, kada su dovedeni do ivice izdržljivosti, i fizičke i psihičke! Upravo te poruke im daju snagu da nastave dalje!

Od poruka koje sam dobila ove godine, izdvajam delove iz dve. „Hvala vam što ste svaki čas počinjali sa pitanjem: „Kako ste? I sa pažnjom ste slušali naše odgovore i postavljali nova pitanja ili davali komentare. Ovo pitanje nas je sve opuštalo i davalo nam novu snagu da nastavimo!“

Studentkinja sa poslediplomskog programa je iskreno priznala: „ Na početku časa ste nas svake nedelje pitali kako nam je prethodna nedelja protekla, šta smo radili, i šta nam se značajno dogodilo. To me je naučilo da svesnije idem kroz svaki dan i pamtim šta sam uradila. Postala sam svesnija života i sebe!“

PRIMER TREĆI – NARATIVNA TERAPIJA

Kada je sve počelo? Kroz koliko trauma je prošla ljudska civilizacija? Kako su nas traume oblikovale, menjale naš DNK, menjale prirodu i klimu? Da li smo zbog trauma postali ovakvi? Da li možemo iz njih ka drugačijoj stvarnosti i budućnosti?

U svakome od nas toliko priča, ličnih, porodičnih, plemenskih, narodnih, religioznih, istorijskih. Neke su lepe, neke su hrabre, neke nas plaše, neke nas čine radosnim, neke nas dele, neke nas ujedinjuju. Koliku moć imaju priče?

Koju priču pričaju o meni? Koju priču pričam sam o sebi? Živimo naše živote na osnovu priča koje drugi pričaju o nama i mi pričamo sami o sebi! Šta bi se dogodilo kada bi promenili priču?

Majkle Vajt i Dejvid Epston, su osnivači narativne terapije (početkom 1980-ih). Osnov njihove terapije su priče koje pacijenti pričaju o svome životu i koji drugi pričaju o njihovim životima, uz istraživanje uzročno posledičnih veza između događaja i njihovo povezivanje, bez osuđivanja pojedinca i uz puno poštovanje i aktivnu ulogu pacijenta i terapeuta u ovom procesu.

Terapija se koristi u situacijama kada su ljudi preživeli, na primer, traumu.

Proces počinje raščlanjavanjem priče i posmatranjem problema odvojenog od nas samih.

Od dominantne priče i verovanja da je pojedinac (koji je prošao kroz traumatičnu situaciju) problem, preko promene ugla posmatranja i prepoznavanja da  je problem – problem.

Oslanjanjem na alternativne priče koje stvaraju novi narativ, podržan od ljudi u životu pacijenta i samoga pacijenta, koje govore o čoveku u drugačijem svetlu, gde je čovek uradio nešto dobro, zablistao u nečemu, na primer sportu, slikarstvu, pravljenju drvenih kutija, vrtlarstvu, kulinarstvu, pisanju.

Polako nas proces vodi do stvaranja nove priče, bogate u izrazu i značenju, koja počiva na onome što je čovek zaista sposoban da uradi sa svim svojim znanjem i umešnostima, ka pronalaženju značenja i smisla života.

Narativna terapija je uspešno korišćenja kod pojedinačnih, porodičnih ili društvenih grupa sa različitim problemima: traume, anksioznosti, zavisnosti, depresije, nemogućnosti kontrolisanja emocija.

Anamneza čovečanstva pokazuje simptome svih nabrojanih psiholoških problema.

Može li nam narativna terapija pokazati put?

Možemo li bez osuđivanja, a uz poštovanje i slobodnu, otvorenu razmenu priča o problemu, uzrocima, i povezanim istorijskim činjenicama, u određenom kontekstu, do osluškivanja, razumevanja i otkrivanja onoga što nas je nekada ujedinjavalo, činilo srećnim jer smo druge usrećivali pomažuću im, ali i  primajući njihovu pomoć?

Hoćemo li u stvaranje novih priča sa mogućnostima za nove odnose i novu budućnost?

***

Uz razmenu porodičnih albuma, od pogleda i pitanja, od osećanja i sećanja, do slušanja i osluškivanja na putu otkrivanja i razumevanja, i nadom u spoznaju jednote postojanja.