Neću da moje dete bude sa bilo koje strane batine

Zaista ne znam kako bih opisala svoja osećanja nakon gledanja snimka – od prvobitnog šoka da je neko sebi dao za pravo da ponižava drugo živo biće, preko besa do očaja, jer je dečak sa snimka mogao da bude bilo ko, pa i moje dete.

Pitam se šta je taj dečak, žrtva, mogao nekom da uradi, pa da ga taj neko tako ponizi i maltretira? Uostalom, šta god da je, ako je uopšte uradio, postoje ustanove i institucije koje su zadužene da utvrde „zločin“ i odrede kaznu.

Nekoliko sati nakon što sam videla snimak tražila sam vest o tome da li je nasilnik identifikovan i pitala se da li će ikad i biti. Srećom, reakcija nadležnih službi bila je brza – stigla je informacija da se zna ko je maltretirao dečaka i da je „dželat“ već u zatvoru zbog drugih dela koja mu se stavljaju na teret. Ali, šta dalje?

Nasilje se ničim ne može pravdati. Nijednim postupkom ili izgovorenom rečju. Kao ni javno poniženje.

Iz brojnih komentara na društvenim mrežama zaključujem da bi većina nasilniku vratila istom merom. Što je, verovatno, refleksna reakcija i prva misao koju je uznemirujući snimak izazvao kod gledaoca. Ali, da li bi u tom slučaju nasilje bilo opravdano?! E, upravo mi se tu javlja moralna dilema.

Ako nasilje nije ničim opravdano, da li nasilniku treba vratiti nasiljem? Ako ne, koja bi bila adekvatna kazna za njegov postupak? Šta garantuje da tako nešto neće ponoviti, ili da već ranije nije radio a ostao je nekažnjen?

Jezivo je što je do nasilja uopšte došlo, jezivo je i što je ono snimljeno, ali da se snimak nije pojavio na društvenim mrežama, verovatno niko ne bi ni znao kakvu je torturu žrtva pretrpela. Sem nesrećnog dečaka i možda njegovih roditelja, ako im je uopšte rekao. I koliko puta je nasilnik sa snimka tog dečaka ili neko drugo dete maltretirao, i koliko bi puta to ponovio učinio?

Ko zna koliko je sličnih žrtava nasilja po Srbiji a da se za njih ne zna, jer nasilje nije snimljeno i obelodanjeno. Za neke se i sazna, ali prekasno. Kada žrtva više ne može da trpi nasilje i, nažalost, sama sebi naudi.

Setimo se samo Alekse iz Niša: uskoro će biti 12. godišnjica od kada je sebi presudio jer više nije mogao da trpi vršnjačko nasilje. Po njemu je nazvan predlog zakona koji nikad nije usvojen, a koji predviđa strože kazne za nasilnike i one koji nasilje zataškavaju.

Pitam se i da li ovakvi snimci podstiču nasilnike na nasilje ili imaju kontraefekat? Kako li se osećaju roditelji nasilnika kada saznaju šta je on uradio? Verujem da svaki roditelj želi najbolje za svoje dete, da želi da ga zaštiti, ali treba li nasilnike štititi i tražiti blage kazne za njihove postupke? Ili baš obrnuto. Treba li pustiti da kazna bude što bolnija i oštrija?

Da li bilo koja kazna može da pomogne žrtvi da zaboravi da je bila maltretirana? Nažalost, ne. Posledice će osećati čitavog života, samo je pitanje koliko je jaka da taj teret nosi.

Ne želim ni sebi, niti bilo kom roditelju, da se ikada u životu nađemo na bilo kojoj od ove dve strane. Niti da nam deca trpe batine, maltretiranje i ponižavanje, niti da su oni ti koji zadaju udarce, maltretiraju i ponižavaju druge. Ali, plašim se da ćemo dok se nešto drastično ne promeni u odnosu prema žrtvama i nasilnicima, nažalost, gledati još mnogo sličnih uznemirujućih snimaka, ispod kojih će se samo nizati komentari i osude.