Učiteljici za 8. mart dajemo vaučer umesto cveća

No, osvrnimo se na ove kolektivne poklone tj. poklone za vaspitačice, učiteljice, razredne.

Dakle, počeo je mart, a to za mame (većinom) znači organizovanje kupovine poklona preko Vajber grupe.

Kreće glasanje i usaglašavanje o tome kakav poklon kupiti, i najčešći zaključak bude da je najbolje - pošto ne poznajemo dobro lične sklonosti onoga ko poklon prima - da to bude određeni novčani iznos za kupovinu u nekoj parfimeriji, tržnom centru, prodavnici odeće, takozvani vaučer, pa da žena kupi sebi šta voli i šta joj treba. Praktično, zar ne?

Ponekad dođe i do onlajn svađe i utrkivanja ko će se zauzeti za kupovinu poklona, iz samo njima znanih razloga. Sve u svemu, trka roditelja za pažnjom „pretpostavljene", deca ne učestvuju.

Kako je tehnologija napredovala, tako je i prikupljanje novca za poklon prešlo na onlajn. Novac ne donose deca jednom drugu, blagajniku, da mu krišom daju na odmoru, kako učiteljica ne bi primetila da joj spremaju iznenađenje, već roditelji uplaćuju na račun roditelja-predstavnika.

I tako, sve je automatizovano: razmišljanje o kupovini, komunikacija (što je donekle u redu), prikupljanje sredstava; dobro, realizacija baš i nije - ipak će jedan roditelj utrošiti svoje vreme i trud za odlazak u kupovinu.

A gde su deca u svemu tome? Gde je nestala ta emocija i „slatka tajna" pripremanja iznenađenja za osobu sa kojom tokom radne nedelje provodiš više vremena nego sa roditeljima?

A sećam se kada smo u trećem razredu osnovne išli „u grad" da kupimo učiteljici poklon za Osmi mart jer u našem prigradskom naselju nije postojala cvećara - ili bar ne ona koja je prodavala najveće drvo života za najbolju učiteljicu!

Krenulo je tako bezmalo celo odeljenje, nas dvadesetak, i dve mame. Ušli smo u gradski autobus i vozili se „do grada". Dogovor je bio da kupimo drvo života, jedino nismo mogli baš odmah da se saglasimo da li ćemo manje ili veće.

Mame koje su bile sa nama (koje je trebalo da to drvo smeste u autobus) „navijale" su da to bude manja biljka, govoreći nam kako će porasti.

Međutim, kupili smo najveće drvo života koje je u tom trenutku bilo u cvećari, jer, ipak, naša učiteljica zaslužuje najveće drvo života koje postoji!

Posle kupovine, prirodno, usledio je mini-izlet. Kakav bi to odlazak u grad bio a da se ne kupi sladoled i da se ne prošeta (pst, za sladoled su znale samo te dve mame).

Drugarica nam je predložila da svratimo kod njene bake koja stanuje u blizini, pa smo tako svi đuture otišli do bakinog obližnjeg, omanjeg stana, popili po sokić i zabavljali se.

Ne znam kako je jadnoj ženi tada bilo, iako se nismo zadržavali bogzna koliko dugo. Nama je, svakako, bilo nezaboravno i zanimljivo, pa smo taj „izlet" danima prepričavali u školi.

Tako je bilo nekad, a kako je sad? Po čemu se „današnje vreme" razlikuje od ondašnjeg?

I zašto se u doba kada se pokloni personalizuju (i ne samo pokloni, već sve stvari - majice, rokovnici, kalendari, hemijske olovke...) poklanjaju vaučeri?

Je li to samo zadovoljavanje forme, nedostatak ideje, nedostatak pažnje, potreba da se „otkači" i obavi još jedan u nizu dosadnih zadataka?

Ili su roditelji na sebe preuzeli i one zadatke koji ne pripadaju njihovom „opisu posla" umesto da deci daju zadatak za razmišljanje.