Zezaju nas, gori su i od dosmanlija

ŽARGON. „Jezik je živ organizam koji se stalno menja, a žargon, jedan od njegovih najnestalnijih oblika – gotovo je neuhvatljiv deo ljudske komunikacije”, kaže se u predgovoru Rečnika srpskog žargona Borivoja Gerzića.

Sleng ulazi u jezik iz zatvorenih zajednica kakve su, na primer, đaci, tinejdžeri i studenti, vojnici, rok muzičari, narkomani, pripadnici šou-biznisa, ulične bande, sportisti...

Žargon se ponekad brzo zaboravi, kao treba u značenju devojka, a ponekad preživi čitave generacije: riba takođe u značenju devojka.

Rečnici ih mogu zabeležiti (crtać u značenju crtani film), a desi se i da reč koja je odavno u upotrebi, pored osnovnog značenja, dobije i žargonsko (snimiti – videti, ugledati).

SLEPAC. Ova imenica je „poružnela”!

Prvobitno značenje je bilo – čovek slep na oba oka. U Matičinom rečniku značenje je ilustrovano primerom iz Matoša: „Homer, slijepac, sa suncem u grudima, stvorio je stihovima bazu za život cijelog helenizma.”

A onda je imenica slepac dobila negativnu konotaciju, novo, žargonsko značenje: puki siromah, golja, čovek koji ne opaža, ne shvata ono što se događa oko njega, onaj koji je obmanut čim, koji živi u zabludi.

Zbog toga, kada hoćemo da kažemo da je neko slep, reći ćemo ili napisati slep čovek, nikako slepac.

SPRDATI (SE). Kada zbijate šalu s mladim Lučancem, odgovoriće vam: „Nemoj da me sprdaš”, bez povratnog glagola se. Da li je glagol sprdati (se) ovde korektno upotrebljen?

Sprdati bez pomoćnog glagola nalazimo još kod Vuka u značenju govoriti koješta, brbljati, trućati: „Hajd ne sprdaj, laki Madžarine!”

Vuk beleži i poslovicu „Sprda kao baba u bolesti”, gde je glagol sprdati upotrebljen u značenju buncati.

Međutim, ako se želi upotrebiti u značenju zbijati šalu, šegu, podsmevati se, rugati se, glagol sprdati mora se upotrebiti s povratnim glagolom se.

Zato savet za mlade Lučance glasi: kaže se „Nemoj da se sprdaš sa mnom”, mada je lepše reći „Nemoj mi se rugati/podsmevati”, „Nemoj zbijati šalu/šegu sa mnom”.

ZEZATI (SE). Katkad je žargonska leksika izrazito prostačka, prelazi se svaka mera dobrog ukusa. To je slučaj i s glagolom zezati (se).

Primer „'Samo sam se zezao, ne sluteći ni jedne sekunde da će ovo biti album', rekao je Makartni”, trebalo je promeniti u „Samo sam se zabavljao/zavitlavao...”.

Glagol je zabeležen u Rečniku Matice srpske, uz napomenu da je vulgaran, sa značenjem šegačiti (se), zavitlavati (se).

KAKO NASTAJE ŽARGON. Borivoj Gerzić kaže da žargon često nastaje dodavanjem sufiksa -ak, -njak, -ka, -ić, -ija, itd. (pandurčić, panduracija, metuzalemka).

Žargonski izrazi se dobijaju promenom mesta slogova ili glasova (ćepi, ce-ve), a ponekad prvi deo jedne i drugi deo druge reči tvore novu celinu – kafućino (kafa + kapuć(č)ino).

Zatim se cela prva reč stapa s drugim delom druge – dosokratija (DOS + demokratija); pa se stapaju prvi deo prve i cela druga reč – glokalni (globalni + lokalni).

Žargon se dobija i od dve cele reči – dosmanlije (DOS + Osmanlije). Česti su žargonski izrazi bez prvog sloga reči: zle (rizle), dža (gandža), ili kada se zadržava samo prvi slog: kanc (kancelarija), komp (kompjuter) itd.

Mogu biti i pozajmljenice, na primer kul.

***

Viktor Igo je za žargon rekao da je „odvratni idiom koji kipti gradom, onaj boginjavi rečnik u kome svaka reč izgleda kao da je prljavi prsten nekog čudovišta iz blata i mraka”.

Ipak, skoro je nemoguće da neki pisac danas ne upotrebi makar jedan žargonski izraz, naročito ako je reč o delima pisanim za mlade ili ako je autor mlad čovek.

Zato se može koristiti, pre svega na odgovarajućem mestu, mada sa žargonom ne treba preterivati.