Da li su sistem akcentovanja izmislili lektori i voditelji RTS-a?

Protekli vikend obeležio je „nezapamćen" sneg u Srbiji, koji je, kao i svake godine u decembru, iznenadio putare, ali je buru u toplim domovima izazvala reakcija voditeljke Slagalice na odgovor takmičara u poslednjoj igri Asocijacije.

Naime, reč kontinent je takmičar akcentovao na poslednjem slogu sa kratkosilaznim akcentom, što u srp. j. nije „dozvoljeno", jer pravilo o akcentuaciji glasi:

1. Poslednji slog u reči ne može biti akcentovan.

2. Silazni akcenti ne mogu se stavljati van prvog sloga odn. silazni akcenti mogu biti samo na prvom slogu u reči.

Pitanje akcenata je nekako, čini se, stalno aktuelno. Iako se najčešće izmenom akcenta ne menja značenje reči, nedavno smo imali i takav primer. Postavilo se pitanje kako se izgovara ime sela Gornje Nedeljice, jadarskog sela koje je pokrenulo i ujedinilo celu Srbiju. U prvi mah smo počeli da izgovaramo NÈdeljice, kao deminutiv od imenice nedelja, da bi se kasnije shvatilo da su NedÈljice nešto što se ne može podeliti, nešto što se ne deli. Značenje i simbolično ukazuje na činjenicu da je to zemlja koja se ne da nikako podeliti.

Akcenat reči koja je bila rešenje u Slagalici nije menjao značenje te reči.

Kada govorimo o akcentima u srpskom jeziku, ono što iritira onoga ko sluša, a, čini se, najviše gledaoce RTS-a (negde pročitah i komentar kako je takvo akcentovanje „vid elitističkog iživljavanja nad nedužnim građanima") - pokušavam da razumem, shvatim, objasnim - jesu verovatno akcenti u rečima stranog porekla, u kojima se taj preneseni akcenat oseća kao izveštačen.

KonTÌnent beleži Veliki rečnik stranih reči i izraza sa genitivom množine - KonTInenata: kratkouzlaznim akcentom na I i dve dužine, na pretposlednjem i poslednjem slogu, koje se najčešće ne mogu čuti u svakodnevnom govoru, naročito beogradskom, što mnogo više zabrinjava od „izveštačenosti" prenošenja akcenta na prethodni slog, jer se time narušava melodičnost jezika i stvara jezik kiborga i androida.

Primeri tipa JuGÒslāvija, teLÈvӣzor, dÈvojka, poLÌcājācā, pa i ovonedeljni konTÌnent nisu izveštačeni, izvitopereni, i nisu ih izmislili lektori i spikeri sa nacionalne televizije. To je, zapravo, jezička pojava koja je završena u 15, 16. veku u novoštokavskim govorima, koji su uzeti za osnovicu standardnog jezika. Time su, na primer, domaĆȈN i deVȎJka postali domÀćin i dÈvojka. (Problem je, izgleda, u tome što teLÈvӣzor tada nije postojao, a na njega se primenjuje to pravilo.)

Takve akcente, na osnovu narodnih govora i Vukovog rečnika, opisuje i Đuro Daničić - dakle, sredinom 19. veka - pa ih danas osećamo kao prirodne. A šta je to što ne osećamo kao prirodno?

To su zasigurno akcenti u rečima stranog porekla i u složenicama. Kada čujemo da neko izgovori pacùjent ili radùjator, digne nam se kosa na glavi. U redu, kod reči stranog porekla silazni akcenat može biti i posle prvog sloga, pa je tako „dozvoljeno" paciJȄNT, radijȃtor, somBRȆro. To jesu izuzeci od navedenih pravila akcentuacije.

Kod složenica je takođe dozvoljen silazni akcenat, pa tako kad čujemo ranoRȀnilac, poljoPRȈvreda, velikoMȔčenik, poluVRȄmenu, ne treba da pokušavamo po svaku cenu da prebacimo akcenat na prethodni slog - kako, inače, nalaže pravilo - stavljajući ga u kratkouzlazni: ranÒranilac (nagrada onome ko ovo izgovori :D), poljÒvprivreda, velikÒmučenik, polUvremenu (ovako, iskreno govoreći, izgovaram).

U Velikom rečniku stranih reči i izraza piše da se izgovara parÀdajz, ali ko, zaboga, tako kaže?! Piše da je uobičajeno paradȁjz. U drugom primeru je, dakle, silazni akcenat na poslednjem slogu. Prema pravilima akcentuacije u srpskom jeziku, poslednji slog ne može biti akcentovan, kao što ne može ni silazni akcenat stajati van prvog sloga. Ovde su, dakle, prekršena sva pravila akcentovanja, ali ovo je - izuzetak. Pošto paradajz najčešće kupujemo na pijaci, i pošto nas niko ne bi razumeo šta tražimo kada bismo rekli: „Molim vas kilo parÀdajza", normativisti su „dopustili" (što je logično) da se koristi u narodu uvreženi i omiljeni paradȁjz.

O čemu se onda vodi rasprava ovih dana ako „sve može"? Da ne bismo bili „paradajz lingvisti", treba reći da je važno razlikovati pravilo od izuzetka i znati kad se šta upotrebljava.

A zadatak voditelja kviza jeste i da opusti takmičare, što im ponekad i ne polazi za rukom jer znanje iza kamere i ispred nje nije ista stvar. Ali ovoga puta izgleda da je takmičar samo bio zbunjen, možda čak i uplašen reakcijom voditeljke, da li će mu odgovor biti priznat.
Ono što je zasmetalo svima na ovom kontInentu jeste insistiranje na akcentu u kontekstu koji uopšte ne menja značenje reči ni ishod igre, samo zarad nekih ličnih sitnih zadovoljstava. 

Više na Jezički dnevnik