Daleko je Glazgov, ugasimo bojlere na vreme

Jasno je da su na samit morali nekako da stignu, a pošto je reč o ostrvskoj zemlji, neću više o onim avionima već o nekim mnogo "prizemnijim" stvarima.

Da li su se, izlazeći iz toplih soba, posle litara i litara vode potrošene na ličnu higijenu i doručaka napravljenih zahvaljujući nekom izvoru energije, zapitali svetski lideri, okupljeni u Glazgovu, koliko su te iste energije potrošili i da li su mogli da budu racionalniji?!

Možda grešim i možda među njima ima mnogo "osvešćenih", al' nekako mi se ipak čini da ni njima, a ni nama nije na pameti ekologija dok uživamo u blagodetima urbanog života.

Teško da nam, dok u vrelim letnjim danima spas tražimo u klimatizovanim stanovima i prodavnicama i ne ulazimo u autobuse i automobile bez klime, pada na pamet da je svu tu energiju trebalo negde proizvesti.

Ne razmišljamo koliko je vode za to potrošeno, koliko uglja sagoreno i koliko je sve to "koštalo" našu planetu. Dok odvrćemo ventile na radijatorima i uživamo u tako lako dostupnoj toploti, ne pitamo se koliko je mazuta ili gasa potrebno da bi naši stanovi i kuće bili topli tokom zime.

Naviknuti da trošimo, nismo spremni da se odreknemo ni delića onog što nam nudi moderno doba. Kao u onoj Čorbinoj pesmi...uzimamo, a ništa ne dajemo.

E, baš taj refren mi se često mota po glavi dok gledam kako na parkingu ispod moje terase članovi jedne porodice ulaze u dva ili tri automobila i voze se bezbrižno na posao.

Verovatno ti isti tokom dana brižljivo (i potpuno opravdano) prate izveštaje o zagađenosti vazduha u Beogradu, dele zabrinjavajuće vesti po društvenim mrežama, a onda ponovo sedaju sami u svoje automobile i vraćaju se kući.

Usput prave neopisivu gužvu ispred lokalne škole čekajući decu koja bi, da nije toga, morala do kuće da pešače čitavih 200, 300 ili 500 metara.

O našoj sebičnosti razmišljala sam i letos, tokom onih nesnosnih vrućina. Bilo je razumljivo što smo tokom dana uključivali klima uređaje, ali pitala sam se mora li i po noći.

Dok je mrak na beogradskom asfaltu razbijao jednolični zvuk rashladnih uređaja, razmišljala sam koliko smo ustvari sve podredili svojoj udobnosti i koliko ne mislimo o posledicama.

O njima nisu razmišljale ni moje komšije, u selu gde imam vikendicu. Dok su okolne opštine uvele stroge restrikcije vode, seljaci zabrinuto obilazili useve, a negde na Suvoj planini stoka umirala od žeđi pošto su presušili izvori, "vikendaši" su zalivali travu u dvorištu.

Ee, ljudi...imali su obraza i drskosti da učine nešto toliko sebično. Verujte mi da me je bukvalno bolela svaka kap uludo potrošene vode.

Nažalost, mnogo je sličnih primera, a meni se čini da je to siguran put u propast.

Dok razmišljamo u stilu "posle mene potop", upiremo prstom jedni u druge i tražimo u svemu razlog za beskonačne i besmislene rasprave, zaboravljamo na ličnu odgovornost.

Možda je malo, možda je nebitno, ali ja nekako baš u tome, u malim koracima i sitnim odricanjima vidim suštinu ekologije.

Zato, dok čekate odluke "velikih" iz Glazgova, učinite neki svoj, "mali" pomak.

Ostavite automobil na parkingu, prošetajte ili uđite u gradski prevoz (i to je za ljude), isključite grejanje ako je napolju 20 stepeni i ne tuširajte se sve dok ima tople vode u bojleru.

Videćete, nije teško uopšte.