Kad prijateljica poželi da nađe Amera kao Vesna iz "Kaljavih guma"

Počnem da se raspitujem, čitam utiske na forumima, tekstove u novinama....uh, ima aplikacija koje nisu baš poželjne za one koji žele poznanstvo i vezu.

Razgovaram sa nekima koji su bili na takvim mrežama i krenem kod radoznale poznanice da joj napravimo profil. Frizura, šminka, fotografisanje....toliko smo se smejale da smo na momente morale da zastanemo sa radom.

"Ne ovu fotografiju, na njoj izgledam kao da sam dvadeset godina mlađa, nemoj da me fotošopiraš, nema smisla, ipak sam penzioner," komentariše buduća korisnica aplikacije, "nećemo ništa da lažemo, sve iskreno".

Ime, bračni status, interesovanja, osobine.....i sve što je bilo potrebno. Klik i gotovo.

"Idem ja, a ti čekaj i prati, ako treba zovi me", kažem na odlasku.

Sutradan se čujemo i kaže mi javilo se više od dvadeset muškaraca! Izabrala je jednog koji joj se na prvi pogled najviše dopao, kao Vesni u TV seriji.

Preispitujem se da li je dobro što sam to uradila, a kako bih mogla da je odbijem znajući da je godinama sama, da se zbog korone ni sa kim ne viđa, da su joj drugarice već dugo kod dece u inostranstvu.

I šta ako sam joj napravila problem, ko zna šta sve može da se desi...šta ako se taj neko lažno predstavlja i uvuče je u priču sa ko zna kakvim posledicama...

Usred mog unutrašnjeg dijaloga, ona me zove i oduševljeno priča o dopisivanju sa čovekom iz Novog Sada, koji je mnogo fin, kulturan, pismen, ali još uvek nije spreman za Skajp.

Setih se priče mog rođaka koji odavno ima profil na jednoj takvoj mreži. Na početku je, kaže, sve idilično, dopisivanje, čekanje odgovora, razmena fotografija...

A onda idu pitanja o nekretninama, visini penzije, zdravlju, obavezama prema porodici...Tako je zbog male penzije i nedovoljne kvadrature ostao bez nekoliko žena koje su mu se dopale.

Dani prolaze, prepiska moje poznanice sa Novosađaninom se razvija, a kada se epidemijska situacija poboljša, obavezno će se sresti u njenom ili njegovom gradu.

Za to vreme gotovo sve njene drugarice koje nisu imale partnera otvorile su profile na istoj mreži. Svaka je ostvarila kontakt sa nekim. Nastali su dani zabave i iščekivanja. Kako se toga nisu setile ranije.

Ustvari, neke su se setile, ali njihova deca to nisu odobravala, a one su mislile da je otvaranje profila za njih nemoguća misija.

"Kako su virtuelne ljubavi?" pitam je.

"Kao što mladi kažu, ludilo, strava! Moj Novosađanin čeka da mu se stvore antitela, pa da se vidimo, a ove moje na privremenom boravku u Evropi skajpuju sa Evropljanima više puta dnevno, a susreti će pričekati dok se ne otvore kafići i restorani", radosno mi saopštava novosti.

Neko vreme je nisam zvala da joj ne dosađujem, a onda se jednog dana kasno uveče javila da mi kaže kako je Novosađanin jednostavno nestao onog dana kada su se dogovorili da razgovaraju preko Skajpa, pa tako nisu stigli do onih osetljivih tema posle kojih se sve prelama.

Što kaže moj rođak, u aplikacijama uglavnom nema "onih leptirića", ali bolje je imati makar samo i sagovornika nego samovati u tišini. Ostalo je sudbina.