Umetnost može da leči, evo recepta

Sećanje me vodi u Živerni, gde je Klod Mone imao svoje imanje i vodenu baštu. Kada bismo Moneove slike sa predstavama lokvanja pitali šta je pogrešno sa našim svetom, one bi verovatno odgovorile da u njemu nema dovoljno japanskih vodenih bašta – odgovor kojim se ignorišu mnogo važniji problemi sa kojima se suočava čovečanstvo (prvenstveno ekonomski, ali takođe i zdravstveni, moralni, politički i seksualni).

Vodena bašta koju je Klod Mone slikao u Živerniju sama po sebi zadivljuje. Slike su posebna impresionistička transpozicija. Na ovu vrstu umetnosti žale se oni koji ne znaju šta ona stvarno predstavlja. Zabrinutost zbog ljupkosti takvih slika je dvostruka: prvo, ljupke slike su pogodne kao hrana sentimentalnosti koja je simptom nedovoljne punoće sadržaja, što može da predstavlja problem.

„Lepe slike" sugerišu da, sa ciljem da se život učini lepšim, treba osvetliti stan sa predstavama nekakvog cveća ili pejzaža. Stvarna nevinost i jednostavnost takvih slika kao da se bori sa svakim pokušajem da se sagleda život kao celina. Drugo, postoji strah da će nas ljupkost ućutkati i ostaviti nedovoljno kritičnim i budnim prema nepravdama koje nas okružuju.

Ova zabrinutost nije potrebna. Mi smo isuviše svesni problema i nepravdi sveta – da se, suočeni sa njima, ponekad osećamo iscrpljeni, mali i slabi. Zbog toga su veselost i nada nešto što bi trebalo slaviti a ne kritikovati.

Optimizam je važan sastojak uspeha. Problemi koji nas opsedaju i nevolje sveta kontinuirano su predmet naše pažnje i zbog toga mi tražimo načine kako da zaštitimo dispozicije koje daju nadu. Jedan od tih načina je umetnosti.

Moderni svet misli o umetnosti kao veoma važnoj – nečemu bliskom značenju života. Potvrda ovog stava može se naći u otvaranju novih muzeja, usmeravanju značajnih državnih resursa ka produkciji i predstavljanje umetnosti, želji da se omogući pristup umetnosti deci i manjinskim grupama, kao i vrednovanju umetnosti na tržištu.

Uprkos svemu ovome, naš susret sa umetnošću ne prolazi uvek kako treba. Događa se da ponekad napustimo instituciju kulture, predstavu, koncert ili izložbu razočarani ili čak zbunjeni zato što se nije dogodio očekivani preobražaj u susretu sa umetnošću. Najčešće za to krivimo sebe, rezonujući da se problem pojavio zbog nedostatka znanja ili kapaciteta osećanja.

Međutim, problem ne postoji samo u pojedincu. On leži u načinima na koji se umetnost predaje, prodaje ili predstavlja. Poslednjih decenija odnos sa umetnošću karakteriše izostanak intelektualne volje da se postavi pitanje: Čemu umetnost? Ovo je pitanje je za mnoge nelegitimno, čak i pomalo drsko.

Izreka da "umetnost služi za sopstveno dobro" odbacuje ideju da umetnost može biti za dobro bilo čega pojedinačnog, te tako ostavlja status umetnosti kao krajnje tajanstven – i ranjiv. Uprkos poštovanju koje umetnost uživa, njena se važnost suviše često podrazumeva, umesto da se objasni.

Međutim, šta se događa ako umetnost ima namenu koju možemo definisati u sasvim konkretnim terminima? Jer, umetnost itekako može biti sredstvo. Mi ćemo se fokusirati na pitanje kakvo je to sredstvo – i koje dobro može da nam donese.

Umetnost kao terapija?

Kakve konsekvence proizlaze iz teze da umetnost može biti terapijska?

U principu, uverenje da je glavni cilj angažovanja u umetnosti da nam pomogne da unapredimo kvalitet života. Ukoliko umetnost ima takvu moć, to je zbog toga što je ona sredstvo kojim mogu da se poprave ili kompenzuju uticaji naših psiholoških slabosti.

Umetnost je korektiv slabe memorije. Umetnost je način na koji čuvamo svoja iskustva. To je mehanizam koji omogućava da se u dobrom stanju sačuvaju naša kolektivna postignuća.

Umetnost je izvor uzvišene tuge. Mi smo usamljeni, ne zato što nema nikoga sa kime bismo razgovarali, već zato što oni koji nas okružuju nisu u mogućnosti da uvaže naš trud sa dovoljno dubine, istinitosti i strpljenja. 

Umetnost je uravnotežujući faktor. Umetnost jasno dešifruje suštinu naših dobrih osobina i, u različitim medijima, postavlja ih pred nas da bi nam pomogla u procesu redefinisanja sebe.

Umetnost je vodič ka spoznaji sebe. Ona pomaže da identifikujemo šta je centralno za nas što nismo u stanju da ga smestimo u reči. Mi možemo da pred sebe stavimo umetnički objekat, muzičko, pozorišno ili filmsko delo i kažemo."To sam ja!"

Umetnost je vodič za proširivanje iskustva. Mi često odbijamo nova iskustva, ljude, mesta i vremena koja imaju nešto važno da nam ponude, zato što ona dolaze u pogrešnom pakovanju. U dobro oblikovanim, dobro organizovanim formama, umetnost pruža neke od najelokventnijih glasova drugih kultura, tako da angažovanje u umetničkim delima širi naše granice i naš svet.

Umetnost je sredstvo za resenzibilizaciju. Mi smo izgubili osećanje prisnosti i živimo u svetu u kome dominira komercijalno i glamur. Umetnost otvara našu školjku i tako obnavlja našu osetljivost; mi gledamo u staro na novi način.

Jednog dana ćemo preseliti kovid-19 iz svoje sadašnjosti u svoju prošlost. Ako budemo spremni, iz pepela će se pojaviti umetnost koja će raditi za sve.