Nisam znala koliko mi je drag Bora Drljača

Priznajem, nisam ni u snu mogla da naslutim da će me toliko potresti Borin odlazak. Uvek sam ga nekako doživljavala "zdravo za gotovo". Znate ono – neko postoji, znate za njega, ima svoje mesto u vašem okruženju, ali ste gotovo sigurni da vas lično sve to ne dotiče baš previše.

E pa, pokazalo se da nije baš tako. I pokazalo se nešto još neobičnije – da je mnogo onih koji su sinoć razmišljali slično kao ja!

Vest o Borinoj smrti preneli su gotovo svi naši mediji. Malo je reći da sam bila iznenađena što su to učinili čak i oni koji ime i delo ovog pevača nisu nikada pominjali (a i ako jesu, to je bilo nadmeno ili uz često neprimerno izrugivanje). 

I nisu me samo mediji iznenadili! U neverici čitam objave po društvenim mrežama. Od Bore se biranim rečima opraštaju ljudi za koje nikad ne bih pretpostavila da uopšte znaju ijednu njegovu pesmu. Priznajem, i ja sam to učinila. Jednostavno sam imala potrebu, iako to gotovo nikad ne radim.

Razmišljam od sinoć u čemu je stvar! Zašto je nasmejani, pomalo sirovi i često preglasni Krajišnik izazvao toliko emocija? Zašto su mu priznanje odali i oni koji njegovo ime nikada nisu pominjali, oni koji nikad ne bi priznali da znaju i pevaju njegove pesme?

Shvatila sam ipak da je odgovor sasvim očigledan. Zato što je Bora bio baš to – jednostavan, nasmejan, neuglađen, preglasan! Bio je običan čovek, Krajišnik iz Donje Suvaje kod Bosanske Krupe. I nije se stideo svog porekla, gena i nasleđa. Naprotiv, ponosio se time i gradio karijeru pevajući o Krajini, ljudima, o običnim a tako važnim životnim odnosima i događajima.

Priznajem da, iako potičem iz "Borinih krajeva", nisam ljubitelj onog što se danas naziva krajiškim pesmama. Ljuti me to što se neprimerenim tekstovima i osrednjim, često lošim pevanjem, u trci za "tezgama" obesmišljava i izvrgava ruglu krajiška tradicija, ali Bora Drljača je, uprkos nekim "izletima", bio daleko iznad toga. 

Pevao je lako i lepo i bio je pravi, nepatvoreni krajiški izdanak. Zato ni pesme poput "Plači, mala, plači", uprkos prilično banalnom tekstu, u njegovom izvođenju nisu zvučale tako... banalno i jeftino! Naprotiv!!! 

Postale su zaštitni znak ne samo Bore već i svih Krajišnika koji širom sveta u njima prepoznaju istu emociju, istu jednostavnost i životnu energiju! Pitam se samo ko će ih sada pevati, ko će biti "dežurni" kad zatreba da se predstavi i taj deo srpske tradicije.

Putuj, Boro, nek ti je vedro nebo, bistra voda i zelena šuma – baš kao u tvojoj Krajini!!!