Škola (ni)je bal pod maskama

Sreća i ponos - baš kao na početku svake školske godine. Tek poneka fotografija, koju dele uzbuđeni roditelji i tetke, pokazuje da ova školska godina nije ista kao prethodne. To su one fotografije na kojima ne vidimo dečije lice, prekriveno je maskom, samo se okice smeškaju.

U moru fotografija na Fejsbuku i post koleginice, mame sedmaka - želi sreću đacima i poručuje roditeljima "probajte da vas ne vide da plačete". Jeste probali? Da li ste uspeli, roditelji prvaka? Ja baš i nisam, a drugi put sam mama prvaka. Mada, znate već, polazak u školu nikad nije bio neizvesniji nego ove godine i svakako je mnogo drugačiji od svih prethodnih.

Prvog septembra ove godine, maska mi je bila od pomoći, kao i naočare za sunce. Na ulasku u školsko dvorište, nije se videlo da mi niz grlo klizi knedla veličine teniske loptice i da sjaj u oku preti da postane "roncavi potok". Nije me videla, otišla je, ozbiljna i srećna, i u koloni za učiteljicom ušla u školu. 

Sa maskom, naravno, i na masci, naravno, junakinje iz crtanog filma. Baka je kupila pamučne maske sa omiljenim likovima. Te pamučne su mekše i manjih dimenzija i sva deca uglavnom imaju takve.

One plavo-zelene hiruške nosi tek poneko dete, a poneki roditelji u školskom dvorištu uopšte nemaju masku. Naišla sam na mrežama i na apel jedne mame, sedmaka i trećaka, upućen roditeljima da "makar u znak solidarnosti sa decom nose maske u školskom dvorištu".

I nije reč samo o solidarnosti, nego, pre svega o bezbednosti i zdravlju nas i naše dece, pa i o kulturi i vaspitanju.

Maske pomogle mamama prvaka da se sakriju suze

Ali iskreno, tog prvog septembarskog jutra, bila sam suviše uzbuđena, pa nisam ni stigla da budem ljuta na one koji ne nose maske i došli su u šorcu i japankama u školu.

Probala sam i da nekako izbegnem taj prvi udar na tanane majčinske emocije. Mezimica je, prvi put u školu zapravo išla sa tatom, prethodnog dana tačno u podne - na prozivku, upoznavanje sa učiteljicom i po raspored časova i važne informacije.

"Ovo jutro nikako da prođe", kaže on kad sam pozvala sa posla i dodaje da mu je "nešto u stomaku" i da ga je do 11 sati pet puta pitala kad da obuče haljinu za školu.

A posle, kažu, sve je bilo super, samo su je nažuljale nove baletanke. Pa da, kad sam zaboravila da joj kažem da obuje čarapice, fokusirala sam se na to da ne zaboravi masku.

Prvog septembra, sada već drugog dana njenog školskog života, idemo "kao prave" - ranac je na leđima, u njemu sveske po rasporedu časova (knjige još nisu stigle), nova pernica, prskalica sa alkoholom za dezinfekciju i banana za užinu.

Ne treba joj užina, mislim se ja, ima samo tri časa koji traju po pola sata, doručkovala je u pola osam, nastava se završava pre deset, pa neće ogladneti. Ali ona insistira da nosi užinu, a ja ne znam da su ikada deca kraće bila u školi. 

Ipak, bila su mi duga ta nepuna dva sata - stigla sam i da odem do "našeg" Fokusa da popijem kafu i popričam sa ljudima, u starinskoj pekari u istoj ulici sačekam red za čuveni zemunski burek i odnesem ga još vruć za doručak mužu i sinu, otišla sam i do pijace i evo me u dvorištu desetak minuta, pre zvona za kraj trećeg časa. 

Kada je zvonilo, učitelji izvode prvake, jedno po jedno odeljenje, tačnije pola po pola odeljenja, jer druga grupa đaka dolazi tek posle pauze za dezinfekciju učionica.

Nema gužve na vratima, sve je organizovano tako da se izbegnu uobičajena komešanja i gurkanja, nema ni držanja za ruke, ni drugarice iz klupe.

Čini se, da to prvacima ne smeta, oni i nemaju drugačije školsko iskustvo. Nama, roditeljima činjenica da se učiteljice, učitelji i zaposleni u školi maksimalno trude da poštuju sve zdravstvene preporuke daje nekakvu sigurnost i utisak da su bezbedni, samo mi je žao što ne znam kada će upoznati drugu polovinu svog odeljenja.

Škola kao nikada pre 

Izlazi i moja devojčica, radosna i ushićena - "Nismo imali pravu školu, prvi čas smo se upoznavali, drugi smo igrali neku igru, a treći smo bili napolju i spakovali smo pogrešne sveske danas je utorak, a ne ponedeljak, ali nema veze nije mi ni trebalo", izgovara u dahu i dodaje "sutra ću za užinu pržnice".

Na moje čuđenje da je toliko gladna, (to što se meni stomak "zavezao", ne znači da je i njoj) sledi i objašnjenje: jedna devojčica je imala dve prženice, pa je dala drugarici koja nije ponela užinu i ona želi, sutra nešto da podeli. Želi i sokić umesto vode, i na putu do kuće odmah kupujemo sok i tri čoko bananice da ima za sutra za sebe i drugarice iz vrtića.

Brojne fotografije prvaka, podsećaju nekoga i na to da je nekada davno bilo mnogo drugačije, a da roditelji nisu bili toliko euforični oko polaska u školu.

Ali, ovo je godina u kojoj izgleda da sve se menja osim kamenja. Bez obzira na izmenjene okolnosti, deci su i danas, kao i uvek, i od roditelja i od učiteljica i učitelja potrebni ljubav, podrška i disciplina.

Ovog septembra, uz knjige, sveske, i pernicu u školskom rancu neophodni su i sredstvo da dezinfekciju i rezervna čista maska. A maske, dezinfekcija, manje dece i kraći časovi, čine da škola izgleda kako nikada nije, ali daju nadu da đaci učionice neće ubrzo zameniti onlajn nastavom.