Ima nešto važnije od teorije relativnosti

Čitam ovih dana opaske da je glumac na elizabetanskoj pozornici kreirao prostor igre prostim izgovaranjem teksta i da su pozorišne predstave u Šekspirovo vreme izvođene na dnevnom svetlu, što se karakteriše kao glavna lokalno-istorijska odlika elizabetanskih komada.

Zaboravlja se da je Šekspirovo pozorište pre svega kreiralo odsustvo jednog malog otkrića, koje će se u teatru pojaviti više od vek ipo pošto engleski velikan bude zauvek napustio scenu života. To je - pozorišna zavesa, ona na proscenijumu između publike i glumaca. Sve ovo lepo je opisano u knjizi profesora Veselina Kostića Šekspirov život i svet.

Kakvo je zavesa otkriće! Pomislimo samo: bez zavese, nijedan pozorišni komad ne može da se završi "očajnim izrazom sviju na sceni" ili replikom Čehovljevog Ivanova: "Ostavite me" (trči u stranu i ubija se) - već sve mora da bude pomalo mehaničko.

Konvencija elizabetanskog pozorišta zato je bila jasna: publika je znala da je komad okončan kada više nikog nema na sceni. Živi likovi zato su morali da iznose mrtve. To proizvodi, danas gotovo komične završetke, pa i samog "Hamleta".

Fortinbras u poslednjoj replici zato kaže: "Nek četiri kapetana iznesu Hamleta na estradu, kao ratnika. Jer on bi pokazao se, zbilja, pravi kralj da osta u životu. A u pratnji nek vojnička svirka i obredi ratni za njega glasno progovore sad. Nosite tela." Koliko je to različito od Nušićevog vremena kada je zavesa postala podrazumevano teatarsko sredstvo, recimo u "Ožalošćenoj porodici".

Agaton: Nikad vam to ne bih poverio, ali... O brate... (Svi se radoznalo skupe oko njega.) Kad ste tako navalili. Ja ostajem ovde zato... čekaj, molim te, (Briše se maramom.) Ja ostajem ovde zato, vidiš, zato što je taj advokat, što je isprosio ovu vanbračnu devojku, pa on, vidiš, on je moj vanbračni sin. (Jedan opšti uzvik iznenađenja i zaprepašćenja. Svi ispuštaju kofere i pakete, a sve nadmaša vrisak Simkin na stepenicama, koja se vraća i silazeći niz stepenice čuje poslednje reči te pada u nesvest. Nema slika traje izvesno vreme.)

Agaton: (zaprepašćen utiskom koji je učinila njegova laž, klone i tupo gleda čas Simku čas ostalu porodicu. Najzad rezignirano diže ruke): E, sad sam udesio stvar!...
Zavesa
(Zavesu zapisao Nušić)

Pantljika, i to kakva

No, nije samo zavesa u pozorištu menjala život. Nekad to čini i obična plastična pantljika. Dakle, slika prva iz mog detinjstva: pojavio se topljeni sir u trouglovima. Znamo svi: to je "Zdenka sir". Svi volimo da ga jedemo, jer je novi oblik sira, različit od pijačnog belog sira, ili kačkavalja koje smo jedva nalazili u ta oskudna vremena.

Ali, avaj, aluminijumski film u koji su uvijeni trouglovi, pakleno se teško ljušti. Sir je mekan, prsti mog oca debeli. Staniol se cepka u malim liskama, a otac kaže: lakše bih oljuštio uskršnje jaje, nego ovaj sir.

To, valjda, nismo mislili samo mi u ubogoj Jugoslaviji, već i drugi, pa i u Nemačkoj, odakle je verovatno, krenulo otkriće sa tankom plastičnom uzicom koja se utisne u aluminijumske omotnice trouglova sira.

Za one kojima baš ništa nije jasno, viri na vrhu trougla jezičak te utisnute plastične niti. Povučeš ga, a on prosto u jednom komadu para omotnicu trougla sira, tako da ona na kraju, izjedna, spada sa sira.

Kakvo malo otkriće koje je promenilo toliko navika!

Još malo o jajima

Sledeća slika mog detinjstva. Spomenuti Uskrs. Noževi tupi, jaja nikad tvrdo skuvana. Treba ih iseći na tanke komade. Otac uzima nož, najoštriji koji imamo i počinje da ih seče, ali belance je klizavo, a žumance ljigavo. Ne uspeva da iseče nijedno pošteno parče koje ima belo okolo, a žuto u sredini. Najčešće mu ispod noža skizne celo žumance i on je besan.

Majka ga smiruje: sama uzima nož, ali ni njoj ne ide mnogo bolje. Na kraju jedemo palamare od jaja, ali nama ne smeta: mi ionako ne volimo tvrdokuvana jaja, pa to što smo dobili krupne nepravilne komade izgovor nam je da jaja ne pojedemo.

Ali, onda se pojavljuje genijalna mala naprava sa tankim žicama i idealnim plastičnim udubljenjem za tvrdo jaje. Ona jednim pokretom seče savršenih pet komada jajeta, a majonez prosto moli da se na te savršene parčiće prolije u gustom mlazu... Ne vredi trošiti reči divljenja nad ovom napravicom!

Kako su se torbe nosile između sebe

Najposle i ovo: dete sam. Šunobus na relaciji Vrbas-Novi Sad dolazi na treći kolosek. Otac i ujak ustaju od piva "jelen" (koje se tad pilo samo u Vojvodini). Kao u nekom vicu, imaju tri torbe. Dve su lakše, a jedna teža. Svaki uzima po jednu lakšu u spoljnu ruku, a onu najtežu (sa šunkom i krvavicama) hvataju, svako za po jednu ručku, između sebe.

Ja sam dete, nikom ne ostaje slobodna ruka da drži mene, pa otac strogo viče na mene da se ne vrpoljim i držim mu se uz nogu kao da sam pas ptičar, da mi ne bi palo napamet da potrčim i odletim pod šinobus. I tako je to išlo godinama, pa i decenijama. Kolikim ljudima su izašli žuljevi na rukama, dok neko (verovatno u Singapuru ili Japanu) nije smislio kofere sa točkićima.

Ovo je tako spektakularno malo otkriće da se meri sa samim pronalaskom vatre ili točka! Zamislite pretkoronarno vreme i nekadašnje aerodrome, i sve putnike koji nose torbe bez točkića. Karta za prekookeanski let vam daje mogućnost da ponesete do 37 kilograma, ali samo ako možete da ih doteglite do pulta za predavanje prtljaga!

Zavesa, pantljika, žičica, točkići... Kažite da je teorija relativnosti veća od toga, ali nemojte reći da je važnija.