Ne pucajte na pijaniste, to će obaviti koronavirus

S najavom nestajanja raznih profesija nakon pandemije ovih dana, nekako potiho postajem svestan da je epidemija možda označila kraj još jedne profesije kod nas: profesije pijaniste!

Na ovo me je, pomalo paradoksalno, podsetio uspeh pijanistkinje Nade Kolundžije koja je postala dobitnica Zlatne medalje na takmičenju „Global MusicAward", za trostruko izdanjekompakt-diska „Udah/Izdah: Mala antologija muzike za klavir (1914-2014)".

Pitam se jedno, a odgovor znam: šta bi se dogodilo kada bi Nada Kolundžija zakazala koncert sa delima koja je snimila i za koja je nagrađena. Koliko bi karata bilo prodato na blagajni Kolarčeve zadužbine?

Nije tajna da domaći muzičari više ne privlače pažnju kao ranije, a među njima naročito više ne nekadašnji "kraljevi muzičke džungle" - pijanisti. U kamernoj muzici još ih i vidimo, kao sonata-partnere takođe, tu i tamo sporadično s orkestrom, ali kada smo poslednji put videli gužvu pred Kolarcem kada je na programu bio celovečernji solističkikoncert nekog domaćeg pijaniste?

Nije bilo davno, kada se ovo viđalo na nastupima Aleksandra Madžara, ili Ive Pogorelića. Danas je to nezamislivo. 

Zašto je publika okrenula leđa pijanistima? Bili su loši ili dosadni? Ne bih rekao. Pre petnaest godina pijanista Vladimir Milošević održao je solo-koncert u maloj sali Karnegi Hola i umesto da danas imamo internacionalnu zvezdu, mi smo ovom muzičaru okrenuli leđa, a umetnici koji nastupaju pred publikom ne mogu da napreduju bez posetilaca i javnih nastupa.

Lako je piscima, slikarima, pa i kompozitorima. Oni žele publiku, ali nisu povezani s njom kao oni koji nastupaju na sceni. Pijanista jednostavno ne može da bude sve bolji, ukoliko nema iščekivanja njegovog nastupa i ako se ne prolomi gromoglasan aplauz pune sale kada izlazi na scenu. A publika kao publika. Ona dolazi na koncerte onih koji joj se preporuče kao najbolji. 

Nismo ništa uradili da preporučimo kao najbolje Dejana Sinadinovića ili Natašu Veljković i oni su otišli u druge muzičke vode. Jasminka Stančul, naša izuzetna betovenistkinja, poslednji put je 2016. godine nastupila na solističkom koncertu pred beogradskom publikom. Rita Kinka, najtalentovanija učenica ArbaValdme, poslednji put je imala celovečernji koncert 2017. godine, a Biljana Gorunović čak 2013. godine.

Negde smo potpuno zaboravili Mariju Đukić, Lidiju Bizjak, Nebojšu Maksimovića i Ljiljanu Vukelja. Da su Sanja Bizjak i Nenad Lečić nekad bili ludo talentovani, to je kao priča o nekom drugom ko je rastao u okruženju nekog drugog naroda.

Centralni pijanistički koncert na BEMUS-u jedan srpski pijanista poslednji put je održao još 2013. godine. Bio je to Aleksandar Šandorov. Nakon njega ovo mesto zauzimaju samo stranci: Nikolaj Luganski 2015, Boris Berezovski, 2016, Aleksandar Sinčuk 2017, Vadim Rudenko 2018, do, nama potpuno nepoznatog pijaniste NiuNiua, prošle 2019. godine!

Koliko mi to imamo talentovanih pijanista kad ih ovako nudimo sfingi zaborava i ravnodušnosti! U ovom tekstu spomenuo sam dva imena Madžar i Pogorelić koja čitaocu nešto višeznače, a potom još ravno DVANAESTORO pijanista za koje danas niko ili skoro niko izvan profesije koja je na umoru, nije čuo. 

I pijaniste ubijamo, zar ne?

I za kraj: u obrazloženju nagrade koju je dobila Nada Kolundžija kaže se da je žiri vrednovao onu muziku koja "može da pokrene publiku". OK, gospodo iz Kalifornije. Želimo da verujemo da je nagrađena pijanistkinja baš takva. Čim prođe vanredno stanje, neka Nada Kolundžija zakaže koncert u velikoj sali Kolarčeve zadužbine.

Jedno je sigurno: ja ću kupiti karte...