Čekajući koronu, od nevernika do paničara i nazad

Lično, nisam paničar, pesimista, ni hipohondar, ali prethodnu noć imao sam problem da zaspim. Razmišljao sam o svim okolnostima o kojima sam, budući da radim na javnom medijskom servisu, hteo-ne hteo bio informisan.

Na sama razmišljanja o bliskoj budućnosti nadovezali su se razni komentari sa društvenih mreža koji najavljuju "sudnji dan", saveti raznoraznih "stručnjaka", fotografije praznih rafova i slični foto i video sadržaji koji i najstabilnije osobe mogu izmestiti iz nedodirljive fotelje sigurnosti.

Pregazili smo petinu 21. veka, a pritom nemaš i ne možeš da dođeš do pravih informacija šta se zaista dešava, niti kako će se stvari razvijati.

Zapravo, imaš i previše informacija, koje su, blago rečeno, u koliziji. U moru bitnih i nepotrebnih podataka koji se slažu u glavi teško je razlučiti šta je ono pravo i kome zapravo da veruješ.

Ono što zvaničnici svakodnevno izjavljuju na konferencijama za medije u suprotnosti je sa materijalima koje ljudi dele preko društvenih mreža, što stvara kompletnu zabunu u glavi običnog čoveka.

Strah od nepoznatog i neizvesnog mnogo je snažniji od straha od samog koronavirusa.

Kažu da je najbolje ne izlaziti iz kuće - samoizolacija u svom najsurovijem obliku. Ali, koliko je to praktično moguće?

Zalihe nisam napravio, niti hrane, naročito ne toalet papira. Možda je trebalo? I dalje smatram da bi, kada bi ljudi kupovali onoliko koliko im je zaista potrebno, a ne da "apokalipsu" čekaju okruženi nepotrebnim količinama rolni i asepsola, prodavnice i apoteke bile sasvim pristojno snabdevene neophodnim namirnicama.

Svakako, kakve god zalihe da ste uspeli da napravite - u prodavnicu se mora ići. Siguran sam da svako od nas ima poveći spisak stvari koje bi pazario u svakom datom momentu. Većina tih potrepština je čist luksuz, ali i nešto na šta smo navikli u periodu iza nas.

Svakodnevno moram da šetam psa, bar tri puta, od svitanja do sumraka. To praktično znači šest puta dnevno kontakt sa vratima, dugmićima u liftu, sretanje komšija u ulazu i ispred istog, a onda i šetnja ulicama (pre)punih potencijalnih zarazonosaca.

Siguran sam da će biti potrebe da se ode i do apoteke, makar zbog kupovine sredstava za dezinfekciju (ako ih je uopšte ostalo), a u krajnjoj liniji možda će meni ili gospođi biti potreban odlazak kod lekara.

Posle (polu)prespavane noći, nekako je sve drugačije, lakše. Kao da sam prebrodio strah od neizvesnog.

Ponovo nisam uplašen. Zabrinut jesam, što je nekako i normalno i u skladu sa okolnostima koje nas sve okružuju, ali i onima koje su lične.

Za kratko vreme prošao sam nekoliko faza - od potpune sigurnosti da će sve biti u redu, preko panike karakteristične za nepoznatu teritoriju, do smirenosti i ubeđenja da će se cela situacija, koliko god trajala, okončati bez posledica po meni bliske ljude i mene samog.

Možda je u ovim kriznim vremenima samo potrebno imati malo vere.

U sreću, ljubav, boga, sudbinu, imunitet...

Kako kome paše.