Osmi mart je prošao, možemo li sada o ravnopravnosti u književnosti

Napišete li, na primer, da je broj žena dobitnika Nobelove nagrade i NIN-ove nagrade višestruko manji nego muškaraca, reći će da ste cinični i da zanemarujete koliko su se žene teško izborile za svoja prava. Taj glasni hor odmah će dodati i ovo: znate li vi, gospodine Gatalica, šta ženi od slobodnog vremena zaostane kada odradi sve kućne poslove?

Ukoliko napišete da je pisanje pitanje iskrice ideje koja se javlja u deliću sekunde i praktično je nemoguće premeriti dužinu njenog trajanja, te da za to nije potreban nikakav višak slobodnog vremena, navući ćete na sebe pizmu seksiste koji smatra da se ideje slobodnije roje u muškim nego u ženskim glavama.

Ako napišete, recimo, da je za pisanje romana potrebna sveobuhvatnost, recimo kao u saobraćaju gde dobar vozač u istom trenutku obrađuje barem pet informacija koje vidi spreda, sa strane i otpozadi, odmah ćete biti poklopljeni (ne)proverenom tvrdnjom da muškarci dobro rade samo jedan posao u isto vreme, dok su žene sposobne da jednovremeno rade više poslova naporedo.

Drznete li se možda da napišete da je takozvana herc-literatura nesvesna svojih posledica, te da kao jedinu ideju ima da izazove suze kod čitalaca i u tim naumima koristi se i drakonskim i često nemoralnim sredstvima nesvojstvenim plemenitoj literaturi, u ozbiljnom ste problemu da budete optuženi da roze literatura nije specijalitet samo žena (što je tačno) i da ne žele nad stranicama knjige da plaču samo žene, već i mnogi muškarci (što je takođe, tačno).

Ako zađemo malo ozbiljnije u strukturu književnosti, pa konstatujemo da čitalac treba da se poistovećuje sa likovima u dobroj knjizi, ali nikako nije dobro čitalačko stajalište da zamišlja da se to njemu dešava (Zamislite kako bi bilo, recimo, da pomišljate, kako bi lepo bilo da budete jedan od braće Karamazovih?) - onda će vaša tvrdnja odmah biti anulirana konstatacijom da danas i muškarci i žene žive teško, pa u tom sivilu, oba pola snažnije zamišljaju da su nešto što nisu, te traže površnije knjige sa manje divlje mašte i likovima koji nalikuju njima, samo im se dešava ono što čitaocima zbog oskudne ekonomske situacije nikako ne može (recimo da imaju mnogo novca, dan ispunjen ludim avanturama, neviđenim ljubavnim odnosima i sl.)

Osmi mart je prošao.

Probajte da napišete da se ovom prazniku sve žene raduju, pa ćete videti šta ćete tek tada dobiti. To je socijalistički praznik, čućete odmah glasni poklič.

Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su prvi put demonstrirale 8. marta 1857. godine u Njujorku, zbog loših radnih uslova i niskih plata, a posle socijalističke zemlje prigrlile taj datum... Taj praznik pokazuje da se na žene misli samo 24 sata u 8.760 sati koliko ima jedna godina.

E, zato je ćutanje zlato i stoga je na kraju najbolje ne napisati ništa. Kome još nešto nije jasno, nek krene sa čitanjem ovog teksta od početka.