Nigde nije lepo kao u svom domu, kaže vam izbeglica

Građevince već "uvozimo" iz Indije i Turske, nema dovoljno vozača pa se prevoznici "dovijaju" tako što angažuju i penzionere, zanatlije su postale retkost, dimničari prava egzotika, a najveći strah kod svakog od nas izazivaju vesti o nedostatku lekara i medicinskih sestara.

Sve ovo posebno teško pogađa manje sredine u kojima postaje sve teže živeti bez najosnovnijih usluga.

Razmišljam koliko su se stvari promenile...

Onih "nesrećnih devedesetih" bilo je potpuno obrnuto! Nije bilo posla, ali je radnika bilo koliko hoćeš (i to uglavnom nezaposlenih)!

Pod udarom sankcija, velike firme rušile su se kao kule od karata, ljudi su bukvalno preko noći ostajali bez posla, a stotine hiljada izbeglica koje su stigle u Srbiju iz Hrvatske i Bosne dovele su situaciju do usijanja.

Sećam se vrlo dobro tih godina i očaja u kojem su živele brojne porodice, pa i moja (izbeglička).

Uvek me ponovo zaboli kad pomislim na roditelje koji su tada imali manje godina nego ja sada, a već su izgubili sve što su stvorili u životu.

Stalan i iole normalan posao za njih je bio "misaona imenica" iako su imali sasvim solidne kvalifikacije. Radili su, naravno, ono što se nudilo – teške i slabo plaćene poslove.

Sećam se mladića, ali i starijih ljudi u izlizanim maskirnim pantalonama i jaknama koji su tada radili na gradilištima. Ne, nisu bili ljubitelji tog "militari fazona" već je to bilo jedino što su imali od garderobe. Noću se pralo i sušilo, a danju natapalo znojem!

Otpušteni radnici, stručnjaci, univerzitetski profesori radili su po prodavnicama, kafićima, buvljacima, kao noćni čuvari ili taksisti.

Gazde nisu imale problem da nađu radnike, bilo ih je na stotine, hiljade za svako radno mesto, a njihovo je bilo samo da smisle najbolji način da ih iskoriste i, vrlo često, ponize!

Živelo se tako, tačnije, životarilo – par godina!

Pale su i one strašne sankcije, okončali ratovi, preživeli smo i bombardovanje! Činilo se da, uprkos svemu, dolaze bolji dani! I došli su, ali nisu bili baš toliko dobri koliko smo se nadali!

Političke promene s početka novog milenijuma, nisu, nažalost, opravdale poverenje koje su im dali milioni namučenih građana. Početni entuzijazam ugasile su sporne privatizacije , a novi sloj bogataša (tzv. tajkuna) počeo je da određuje pravac kojim ide država, privreda, politika.

Istovremeno, a baš pod uticajem svega o čemu sam prethodno pisala, menjalo se i tržište radne snage.

Prvo su masovno počele da odlaze izbeglice sa iseljeničkim vizama u džepu i nadom da će negde preko okeana konačno pronaći mir i ponovo izgraditi život.

Kako su se otvarale granice i ukidale vize, godinama poniženi radnici, stručnjaci čije znanje izgleda nikome nije bilo potrebno, mladi ljudi puni želje za boljim životom, počeli su da odlaze....

Isprva stidljivo, uz dosta čekanja i papirologije, a danas masovno i bez mnogo muke odlaze nam građevinci, zanatlije, vozači, doktori...

Sada već gotovo tri decenije propadanja, uzdizanja, promena, političkih i raznih drugih potresa, uzima danak – onaj najteži, u ljudima koji se verovatno nikada neće vratiti.

I, iako većina njih kaže da odlaze zbog novca i bolje plaćenih poslova, sigurna sam da u pozadini stoje i neki drugi razlozi. Dosta im je, a i svima nama koji ostajemo, života opterećenog neizvesnošću, žele da žive jednostavno, da osećaju i vide da u društvu sve funkcioniše kako treba i da je njihovo samo da rade i plaćaju porez.

E baš takvog života, nažalost, nema na ovom našem Balkanu već dugo, a teško da će se stvari uskoro značajno promeniti nabolje. Hrvatska, koja je u međuvremenu postala članica Evropske unije (i tako dostigla ono čemu i mi godinama težimo), najbolji je primer da relativno dobar standard i pozicija zemlje, nisu dovoljni razlozi da ljudi ostanu. Naprotiv, naši susedi suočavaju se sa još drastičnijim posledicama "odliva" stanovništva.

Nekako strahujem da li će do našeg ulaska (ako do njega ikada i dođe) u Uniju iko ostati ovde!

Rešenje ne vidim, a bojim se da ga ne vide ni mnogo pametniji, ni mnogo moćniji od mene.

Ostaje nam jedino da pokušamo, svi zajedno, da stvaramo bolje, humanije i bogatije društvo i da nađemo u sebi bar malo ljubavi prema sopstvenoj zemlji.

Znam da ovo poslednje malo znači onima koji u ovom trenutku razmišljaju kako da prežive i nahrane sebe i porodicu, ali nigde, ipak, nije lepo kao u svom domu, u svojoj zemlji.

Verujte kad vam to kaže jedna izbeglica!