Pre bih kod zubara nego kod profi šminkera

Na dan venčanja ustajem u šest ujutru, idem kod frizera, ali kako dan odmiče, polako nestaju – i euforija i nada da ću izgledati dobro.

Dok gledam završnu fazu šminkanja moje prethodnice (koja izgleda savršeno), već me hvata panika. Šta ću ja ovde, kako li će izgledati one bore ispod očiju kad se na njih stavi puder, korektor (šta li se već stavlja), da li je moguće našminkati kapke koji nisu baš u zategnutom stanju.

Pitanja mi se motaju po glavi, a trenutak suočavanja sa istinom stiže i pre nego što sam priželjkivala.

Sedam na stolicu, pričam nešto. Pokušavam da delujem prirodno. Bože, ponašam se kao da sam kod zubara! Polako, opusti se, ovo bi trebalo da bude prijatno, kažem sama sebi, ali me do očajanja dovodi stručna procena šminkerke – hm, kapci su malo spušteni, moraćemo.

Ne čujem ništa dalje. Neka mi je bog u pomoći!

Dok se ređaju slojevi pudera, senki, korektora, panično razmišljam na šta li ću ličiti i šta mi je ovo trebalo. Pitanje da li da stavljamo veštačke trepavice stavlja i konačnu tačku na moje preispitivanje. Sad nema nazad! Uz samo jedno pitanje (da li ću moći sama da ih skinem) hrabro pristajem. Hajde, daj i te trepavice.

Posle više od pola sata žmurenja i otvaranja očiju (zbog senki, trepavica i maskare), prisilnog smešenja (zbog rumenila), pućenja (zbog karmina), moja nova drugarica kaže da je gotovo i da mogu da se pogledam.

Eeee, sad je drama na vrhuncu!

Trenutak istine pred ogledalom traje nekoliko sekundi. Gledam u tu ženu sa savršenom šminkom, veštačkim trepavicama. I gle čuda, prepoznajem je po onim borama ispod očiju, kraj usana, po spuštenim kapcima.

Ne znam da li da očajavam što ne ličim ni malo na onu mladu od pre 17 godina ili da se radujem što sam uspela da se prepoznam ispod svih tih slojeva šminke.

Još ne odlučivši, smešim se, zahvaljujem devojci koja je svakako dobro uradila svoj posao i izlazim.

Svadba je bila lepa, vesela, prava proslava ljubavi. Blistali su i mladenci i gosti.

Tu negde, među njima, bila sam i ja. Skrivena iza šminke, frizure, garderobe i cipela sa visokim potpeticama (koje verovatno nikada više neću obuti).

Shvatila sam ipak, već na polovini večeri, da to nisam ja i da sam se malo "zabrojala" u onoj euforiji s početka priče. Obična JA imala bi "puštenu" kosu, malo pudera i rumenila, široke pantalone i još širu bluzu, cipele sa mnogo nižim potpeticama i svoje trepavice!

Dok sam se kasno uveče, pred ogledalom, uz uzdah olakšanja (pošto sam shvatila da me šminkerka nije prevarila i da se to čudo zaista lako skida) oslobađala suvišnih detalja, konačno sam shvatila da nemam odgovor na ono pitanje da li da se radujem ili da očajavam.

Žao mi je, naravno, što ni šminka, ni frizura, ni garderoba ne mogu od mene da naprave neku veliku lepoticu, ali radujem se istovremeno što ponovo vidim ovo moje nesavršeno, ali tako poznato lice!

Ne znam imate li i vi slične dileme i da li vam je šminkanje i sređivanje uobičajena stvar ili povremeni "izlet", ali posle ove "epizode" potpuno sam sigurna da je jedino važno da se osećate dobro i prijatno.

Dakle, ako u ovim prednovogodišnjim danima razmišljate o toaleti za doček, grozničavo tražite haljinu, cipele, smišljate frizuru, zastanite bar na trenutak i zapitajte se – hoću li se dobro osećati u tome!

Od iskrenog odgovora na to pitanje neka zavisi i vaš "stajling"! Ako su vam izbor farmerke i bluza, obucite ih slobodno i ne obazirite se na čudne poglede "ispod veštačkih trepavica"!