Moja tri dana luksuza

Prosečan srpski novinar koji živi samo od svoje plate sebi baš i ne može da priušti nekakav luksuz i raskoš.

Kada kažem "prosečan", mislim na statistiku, odnosno na onu priču prema kojoj neki jedu kupus, neki meso, a u proseku svi jedu sarmu. A sarma, priznaćete, i nije neki luksuz.

Međutim, ponekad se desi da, ljubaznošću ljudi iz turističkih agencija, zabasamo među one koji (statistički) jedu samo meso.

I tako je dobri Mehmet grupu srpskih novinara poveo u svoju otadžbinu, kako bi nam pokazao lepote Antalijskog vilajeta.

Ne mogu da se setim šta sam očekivala od puta, ali ono što sam iskusila, sasvim sigurno nisam.

Prva četiri dana proveli smo u hotelu "Svandor Topkapi palas". Lep hotel, pet zvezdica, na raspolaganju vam je sve što bi moglo da vam zatreba. I, što je izuzetno važno, mogli bi sebi da ga priušte i ovi što (statistički) jedu sarmu. Doduše uz dosta finansijske discipline tokom cele godine, ali ona se podrazumeva ako ne želite da radite samo za stan i hranu.

Moja priča o luksuzu odnosi se na preostala tri dana našeg puta, kada smo prešli u hotel "Titanik Mardan palas".

Oksfordski rečnik luksuz definiše kao "stanje velike udobnosti i elegancije, naročito ono koje uključuje velike troškove". Luksuzne stvari se definišu kao one koje "nisu od vitalne važnosti, ali su poželjne, skupe i teško je do njih doći".

Pet stadijuma privikavanja

I kao što psiholozi definišu pet stadijuma prevazilaženja gubitka, tako sam ja iskustveno definisala pet stadijuma privikavanja na luksuz: neverica–nelagoda–ovo i nije tako loše–super mi je–hoću da mi je ovako uvek (upomoć, neću kući!).

Neverica vas preplavi od trenutka kada se približavate hotelu. Prednja fasada izgleda kao gruba parafraza neke građevine iz "Priča 1001 noći" – statue sultana, fontane, pozlata.

Izgradnja hotela koštala je oko 1,4 milijarde evra, a na detalje je potrošeno 40 kilograma zlata!

Od trenutka kada kročite u lobi hotela zaslepi vas odsjaj hiljada Svarovski kristala kojim su ukrašeni svi lusteri. A ima ih mnogo.

Ako ste, kao ja, skloni minimalizmu, odmah prelazite u drugi stadijum – nelagodu. I ona traje.

Prvo upoznate svog ličnog asistenta koji vam je na raspolaganju 24 sata i sa njim komunicirate preko aplikacije. Moj asistent se zvao Džem, ali mi je nekako bilo neprijatno da ga uznemiravam. Realno, nije ni bilo potrebe.

U početku mi je bilo neprijatno i da gazim po persijskom tepihu – onom pravom, uvezenom iz Irana. Razmišljala sam šta bi se desilo da ga uflekam. Zbog toga se valjda nisam usudila da otvaram flašu crvenog vina koje me je, kao znak dobrodošlice, čekalo na stočiću.

Od neverice do nelagode

U toj drugoj, fazi nelagode gotovo me je dotuklo kada se predveče pojavila sićušna žena koja je navukla zastore, upalila lampu, pored kreveta postavila komad tkanine (da se spuste stopala kad se ustaje iz kreveta), donela sobne papuče, zatim na jastuk postavila čokoladicu i razgrnula posteljinu.

Nemo sam je posmatrala kako se žustro kreće po sobi i osećala se prilično budalasto jer, Bože moj, sve to umem da uradim i sama.

E tu dolazimo do one oksfordske definicije luksuza – reč je o stvarima i pojavama koje vam uopšte nisu neophodne, ali vam prijaju.

Pored toga, ljudima koji plaćaju za luksuz, sasvim sigurno prija i činjenica da su među malobrojnima koji mogu sebi da ga priušte.

Osim one pečene prepelice s početka priče, izostaviću priču o hrani. Naime, ko god je iskusio turski ol inkluziv koncept, zna da hrane ima u izobilju i da je veoma ukusna. Bez obzira na broj zvezdica.

Nelagoda počinje da nestaje kada zađete iza hotela. Iako je i tu sve veliko i preterano, počinjete da shvatate kako je lako privići se na luksuz.

Ovo uopšte nije loše

Očima prija plavetnilo džinovskog bazena, velikog kao fudbalsko igralište (oko 16.000 kvadrata). Prija vam da pijuckate piće zavaljeni u ležaljci zaklonjenoj baldahinom. Piće vam služe i dok ste u vodi, treba samo da doplivate do šanka.

Savršeno čista plaža zasuta je belim peskom uvezenim sa Maldiva. I koliko god to zvučalo preterano, mnogo je lepši osećaj gaziti po njemu, nego po onom sa plaže koja je svega stotinak metara dalje.

Pre nego što zanoćite već ste u trećoj fazi ("ovo uopšte nije loše"). Kada se probudite i popijete kafu na ogromnoj terasi stigli ste do onog "super mi je" stadijuma. I taj osećaj vas ne napušta.

Nevolja je u tome što ste krajičkom mozga svesni da sve to neće potrajati. I da ste na dva dana od faze "upomoć, neću kući!".

A šta ako traje zauvek?

Otkako sam se vratila u Beograd, pokušavam da zamislim kako bi se proveli ljudi kojima je takav život svakodnevica.

Da li bi oni svog hotelskog asistenta cimali desetak puta dnevno? Da li bi im voda u bazenu bila previše hladna, peškiri u kupatilu nedovoljno mekani, a jastuci previše visoki?

Jer, kada se na nešto naviknete, granice onoga što očekujete se pomeraju. Možda to objašnjava izreku da se novcem ne kupuje sreća.

Kada, kao ja, sticajem okolnosti budete okruženi luksuzom, trudite se da uživate u svakom trenutku.

Shvatite da se na luksuz lako navikava i pitate se zašto ga je neko drugi zaslužio više nego vi.

Najbolji test snage volje jeste izlaganje iskušenju. A ja sam ovog puta potpuno omanula. I uopšte me nije sramota.