Nova realnost u regionu – Milo, ne ponovilo se

Da li sa nestajenjem jedne paramedijske hobotnice koja nije dozvoljavala da se završe ratovi iz devedesetih možemo do boljih odnosa između zemalja i naroda našeg regiona?

Kraj jedne epohe dogodio se u nedelju. Nekada najmlađi evropski premijer, 32 godine kasnije najdugovečniji vladar u Evropi, ubedljivo je izgubio predsedničke izbore u Crnoj Gori.

Da li nam poraz Mila Đukanovića donosi novu realnost u regionu, koliko sada ima prostora za poboljšanje odnosa između zemalja i naroda regiona kada nestaje jedna paramedijska hobotnica koja nije dozvoljavala da se završe sukobi iz devedesetih i šta Crnoj Gori, a šta regionu donosi jedan novi, mladi političar kakav je Jakov Milatović?

Književnik i marketinški stručnjak Đuro Radosavović smatra da Crna Gora nikada nije bila bliža Zapadu i Evropi nego danas, ističući da se da su zbog pobede Milatovića ljudi u toj zemlji još uvek šoku i ne znaju da li treba da se raduju.

"Đukanović je politički opasan igrač. Ljudi su se plašili da se raduju do kraja. Nisu ni u Podgorici svesni šta se desilo“, kaže Radosavović.

Prema njegovim rečima, Đukanović je na sve bio spreman da uradi da ostane na vlasti, te da je "udario" na Srpsku pravoslavnu crkvu, jer je znao da će da tim potezom da polarizuje građane i da dobije pažnju na osnovu tenzija.

"Amfilohije je bolje od Mila poznavao narod. Izvesti na ulicu toliko ljudi je teško. To je bilo crkveno pitanje, ali i ogroman talas koji je tinjao", rekao je Radosavović u emisiji Takovska 10.

Ističe da je pobeda Milatovića usledila delom zbog opštenarodnog nezadovoljstva, te da je "podvala" reći da su građani glasajući za njega, glasali protiv Đukanovića.

"Imidž nepobedivosti prekinut"

Muharem Bazdulj, književnik i novinar, primećuje da još uvek postoji određena doza straha kod ljudi da ne dođe do preokrata u korist Đukanovića. "Jako je dobro i za Crnu Goru i za region što je Đukanović odlučio lično da uđe u predsedničke izbore – da se mistifikacija o njegovoj nepobedivosti i skoro neverovatnoj političkoj veštini prekine", ocenjuje Bazdulj.

Prema njegovim rečima, izbori su i regionalno važni, jer je Đukanović i simbolički, institucionalno i finansijski bio "guru srbofobne ili antisrpske inteliktualno-političke grupacije" koja ima interes da region drži zarobljen u 90-im godinama.

"Pobeda Milatovića je regionalno važna, jer se snaga te grupacije gubi i nestaje“, ističe Bazdulj. Dodao je i da Đukanović zna da se pojedini intelektualci "prodaju za špricer i kavurmu".

"Verski zakoni srušili Milovu kulu"

Istoričar Miloš Vojinović podseća da je Đukanovićev politički saldo bio to što je uspeo toliko dugo da ostane na vlasti, da Crnu Goru učini nezavisnom, navodeći da je, prema njegovim mišljenju, imao i važnu ulogu u političkom sazrevanju mladih ljudi.

"Evropska perspektiva je bila briljantnija i privlačnija nego danas. Imali smo političara u susedstvu koji je bio saradnik i saveznik onih čije je vokabular sadržao reči – pravo, pravda i sloboda. Političko delovanje njegovo, međutim, bilo je puno kontradiktornih poteza. Bio je poslušan, ali grub protiv svojih protivnika", podseća Vojinović.

Dodaje da je Đukanović sve vreme na vlasti ponavljao reči, poput Slobodan Milošević, politika nestabilnosti, maligni uticaj SPC. "Takvi politički potezi su omogućavali ostanak na vlasti, izuzev verskih zakona u Crnoj Gori“, navodi Vojinović.

Prema njegovim rečima, grupa ljudi iz Beograda, koja je imala ideološke simpatije, podržavala je Đukanovića. "Videli su Mila kao autokratu koji ne bira načine da transformiše svoju domovina. Ima dosta narativa gde se govori o zaostalima i naprednima, vrlo nedemokratski ton. To su ljudi koji bi govorili o krezubim glasačima", navodi Vojinović.

"Pojačavanje crnogorskog nacionalizma"

Dejan Jović, profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu i Beogradu, kaže da je Đukanović u ključnim momentima "pametno i racionalno odlučivao", što dugoročno nije možda bila najpametnija odluka.

"Ključne njegove odluke treba vezati za 1991. i 1992. godinu kada je bio deo ljudi koji nisu želeli nezavisnost Crne Gore. Sledeća odluka je bila 1997. godine, kada je postao saveznik Zapada", rekao je Jović, dodajući da je ubistvo Zorana Đinđića bio ključni moment za nezavisnost Crne Gore i uveravanje Zapada da je to ispravan put.

Prema njegovim rečima, Đukanović je izgubio izbore paradoksalno i zbog ulaska Crne Gore u NATO jer su građani, koji žive sada u zaštićenoj zemlji, žele da "rizikuju" demokratiju i smenu vlasti. Ističe i da postoji veliko nepoznavanje u regionu o situacije u Crnoj Gori.

Ističe da se crnogorski nacionalizam posmatra Srbe kao političke odmetnike koji žele da naštete Crnoj Gori. I srpski nacionalizam, kaže, sa druge strane ima problem sa priznavanjem crnogorskog identiteta.

"Crna Gora je jedinstvena pojava. Đukanoviću najviše, posebno posle 2006. godine, zameram pojačavanje crnogorskog nacionalizma. Mali narodi često ne misle da su nacionalisti, kao i najveći narodi. U ovom slučaju ne bi trebalo da zanemarimo tu činjenicu", navodi Jović.

Zaključuje da region treba da bude otvoren prema Crnoj Gori, da ne treba da je otpisuje, kako bi došlo do boljih odnosa i saradnje.