EU pooštrava migracionu politiku – postaje li Balkan lokacija za centre za povratak

O tome šta ove promene donose, kakve posledice ostavljaju na tranzitne zemlje i gde se u toj priči nalazi Srbija, u emisiji Prvog programa Radio Beograda „U središtu pažnje“ govorio je izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović.

Neefikasnost dosadašnjeg sistema i sekuritizacija

Prema Đurovićevim rečima, nove mere predstavljaju nastavak politike strožijeg odnosa prema migracijama koja se razvija poslednjih nekoliko godina. Glavna namera Brisela jeste ubrzavanje readmisije, budući da dosadašnji sistem beleži izuzetno niske procente realizacije.

„Podsetiću da do sada readmisija, odnosno udaljavanje ili deportacija ljudi iz Evropske unije, nije davala dobre, značajne rezultate, i da je svega 20% onih koji su bili predviđeni da budu vraćeni u zemlje odakle su došli, bilo i realizovano“, ističe Đurović i dodaje da je evropska politika upravljanja migracijama praktično padala na testu vraćanja onih koji nemaju osnov za ostanak, što je dovelo do potpune neefikasnosti.
Fokus novog koncepta je na licima koja su počinila krivična dela ili se tretiraju kao pretnja po nacionalnu bezbednost i sredinu u kojoj žive. Ipak, postupak obuhvata i članove porodica i decu, što otvara žestoke debate u pogledu prava na porodični život, zabranu torture i zabranu kolektivnog proterivanja.

Đurović ocenjuje da su trenutne politike usmerene prvenstveno na „sekuritizaciju“ – posmatranje celokupne migracije isključivo kroz prizmu bezbednosti. To dovodi u pitanje niz međunarodnih propisa, uključujući Ženevsku konvenciju o statusu izbeglica, Povelju EU o ljudskim pravima i Konvenciju Saveta Evrope.

Eksternalizacija problema i pritisak na Zapadni Balkan

Ideja o formiranju centara za povratak u trećim zemljama, prema Đurovićevim rečima, predstavlja pokušaj eksternalizacije problema gde zemlja destinacije želi da se oslobodi migratornog pritiska i rasporedi ga na tranzitne teritorije.

Iako je primarni plan da se ovi kampovi razmeste oko Mediteranskog basena - u Africi i Aziji, Balkan se ne sme ignorisati. Dosadašnja praksa, poput sporazuma između Italije i Albanije, pokazuje da ovi centri mogu postojati i u našem regionu.

„Mi imamo na Balkanu i teritoriju Kosova, koja je zaključila takav sličan sporazum s američkim državama. Mi imamo takođe Severnu Makedoniju, koja je vodila sporazume sa Velikom Britanijom. Ne znamo kakav je ishod u pogledu tih kampova za povratak. Takođe postoji u javnosti ideja da Crna Gora može da bude zemlja u kojoj će biti stacioniran jedan od takvih kampova, ali nije isključena ni Srbija, a ni Bosna i Hercegovina“, objašnjava Đurović, napominjući da mnoge zemlje trenutno procenjuju šta time dobijaju, a šta gube.

Pozicija Srbije: Između evropskog zida i poroznih granica

Srbija se nalazi u specifičnom i neizvesnom položaju. S jedne strane, migracija kroz našu zemlju je intenzivna i mešovitog je karaktera – od izbeglica iz Ukrajine i Rusije, preko ljudi iz Azije i Afrike, do radnih migranata. Đurović naglašava da činjenica da ljudi ovde traže pomoć ohrabruje jer pokazuje da zemlja u uslovima globalne nestabilnosti nudi sigurnost, ali istovremeno donosi i ogromne izazove za sistem.

Zbog činjenice da je Srbija poslednja stanica pred šengenskim prostorom, nova pravila EU i granične procedure mogu uzrokovati da veliki broj ljudi bude odbijen i faktički vraćen preko granice u našu zemlju. Dok trenutni podaci sa terena pokazuju da se migranti u Srbiji zadržavaju kratko - jedan do dva dana, i nastavljaju put uz pomoć krijumčara, od sredine juna – kada počinje primena novih mera, situacija bi mogla da se promeni.

„Sa ove dve promene od sredine juna, moguće je da se desi da ovde imamo, da kažem, nagomilavanje ljudi, sada ne u nekom dramatičnom scenariju, ali da imamo duže zadržavanje ljudi i onda probleme koji idu s tim“, upozorava Đurović.
On ukazuje i na regionalni problem nedostatka koordinacije:

„Prosto, Srbija teško može da se osloni da - po pitanju migracije i sudbina ovih ljudi, sarađuje sa svojim susedima gde uvek postoje tenzije i odsustvo sluha da se sarađuje u tom smislu. Takođe, s jedne strane, Srbija ima zid iza sebe, a s druge strane ima poroznu granicu. Kad kažem zid, mislim zid Evropske unije na neki način.“
Iz EU stižu uveravanja da Srbija neće biti ostavljena na cedilu i da će joj biti pružena pomoć, kao i da će južniji susedi morati da preuzmu deo solidarnog tereta, ali Đurović zaključuje da prava slika o tome kako će se Srbija nositi sa ovim problemom ostaje da se vidi u narednim mesecima.

Krijumčarenje i rad "ispod radara"

Komentarišući vesti o pronalaženju ilegalnih kampova migranata, poput onog za koji se pretpostavlja da okuplja državljane Avganistana, Đurović objašnjava da je od kraja 2023. godine migracija otišla „ispod radara“ domaćeg sistema. Broj prihvatnih centara u Srbiji smanjen je sa 19 na svega četiri operativna centra.

Zbog toga migranti više ne borave u zvaničnim institucijama, već ih organizovane kriminalne grupe krijumčara smeštaju na periferijama urbanih mesta (Beograd, Novi Sad, Subotica, Niš) ili na zelenoj granici. Dodatni izazov za institucije predstavlja i činjenica da u zemlji boravi veliki broj legalnih stranih radnika koji se vizuelno ne razlikuju od izbeglica, što otežava identifikaciju i praćenje realne situacije na terenu.

Birokratska rešenja iz kancelarije ne gađaju suštinu

Na pitanje da li novi dogovor dugoročno rešava migracione pritiske, Đurović ocenjuje da je pravac evropske politike pogrešan i da predstavlja administrativnu perspektivu ljudi koji nisu na terenu i ne razumeju pokretače migracija.

„Mislim da je to perspektiva iz kancelarije, perspektiva koja je administrativna, birokratska, i da sve ove mere koje bi imale za cilj da odvrate ljude da pokušaju da dolaze, ne gađaju suštinu, a to su uzroci zašto ovi ljudi dolaze“, naglašava Đurović.
Pomeranje ljudi unazad i formiranje barijera ne zaustavlja one koji beže od rata, nasilja i životne ugroženosti, jer oni nemaju gde da se vrate. Takve mere samo povećavaju njihovu patnju i direktno idu na ruku krijumčarima koji na njima zarađuju još više novca.

Dok mere mogu imati smisla kada je reč o čistoj ekonomskoj migraciji, globalna nestabilnost i otvaranje novih ratnih žarišta poput Sudana ili tenzija u Iranu, primoravaće ljude da i dalje beže „glavom bez obzira“. Dugoročno rešenje problema leži u podizanju minimalnih uslova za život u zemljama porekla, što je, zaključuje Đurović u emisiji Prvog programa Radio Beograda „U središtu pažnje“, trenutno teško izvodljivo zbog povlačenja SAD iz mnogih programa podrške u Aziji i Africi i nemogućnosti Evrope da sama iznese taj teret.