Četvrtkom u 9: Kosovo, od Ruskog konzula do Putinove globalne upotrebe

Ivan Stepanovič Jastrebov, pre 145 godina postavljen je za ruskog konzula u Prizrenu gde je svojom diplomatskom aktivnošću štitio Srbe na prostorima Kosova i Metohije. Vladimir Vladimirovič Putin danas Kosovo koristi u globalnim političkim nadgornjavanjima kao primer licemerja Zapada.

Drašković: Junaci romana daleko od obožavanja Miloševića

Pisac romana "Ruski konzul" i nekadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković kaže da je roman pisao 1987 i 1988. godine kada je, kako ističe, proključao kosovski kazan.

"Kada je 1987. godine u Kosovu polju Slobodan Milošević rekao narodu 'Vas ne sme niko da bije' predstavilo ga je kao novog Mesiju, a toga nema u romanu zato što glavni junaci bili daleko od te vatre i obožavanja Mesije, jer su njihovi pogledi i iskustvo govorili nešto drugo", navodi Drašković

Podseća da je lik profesora verovao da se u njega preselio duh davno preminlog Ivana Stepanoviča Jastrebova pa je otvorio konzulat carske Rusije iz koga "piše Dostojevskom".

Drašković kaže da se nada se da će u TV seriji, pošto u filmu te scene nema, biti prikazano, po naređenju Udbe 1949. godine, miniranje crkve u Đakovici posvećene deci umrloj od gladi kada se srpska vojska povlačila preko Albanije.

Dodaje da su od cigala te crkve sagrađani javni toaleti.

Dimitrijević: Film nas vraća u srž kosovskog problema

Istoričar Bojan Dimitrijević smatra da je film upečatljiv. Opisuje uspostavu albanske vlasti preko tadašnjeg Pokrajinskog komiteta Komunističke partije, pritiska na srpsko stanovništvo.

Najupečatljiviju scenu u filmu vidi kada se na suđenju doktoru pojavljuju srpski svedoci koji ga optužuju. Efektan je prema gledaocu vraća nas u srž problema na KiM, dodaje Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, ostavlja utisak na gledaoca da kao da vreme što se tiče KiM stoji i da je samo zapakovano u drugu formu tadašnji Pokrajisnki komitet KP i miliciju.

Ristanović: Đakovica izuzetan primer za kompletnu situaciju na KiM

Naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću, autor knjige "Kosovsko pitanje" Petar Ristanović kaže da je Đakovica koja je mesto dešavanja u romanu i filmu izuzetan primer za kompletnu situaciju na KiM.

Ristanović napminje da je Srpska ulica u Đakovici koja se spominje u filmu zaista postojala, gde je dugo živela srpska zajednica.

"Osamdesetih je ostalo oko tri hiljade Srba u Đakovici, brojno su se osipali, zabranjeno im je bilo da obnavljaju kuće zbog novog urbanističkog plana, zbog koga su potom srušene i izgrađene nove za Albance, kada se oni bune. Iz Đakovice se piše prva petcija gde se preskaču Pokrajinske vlasti što je bio presedan", objašnjava Ristanović istorijske okolnosti.

Prema njegovim rečima, Đakovica je svojevrsni centar albanskog pokreta i dosta tadašnjih pokrajinskih funkcionera su bili iz Đakovice.

Kada je KiM 1966. godina postala republika po svemu osim po imenu, Albanci tada dobijaju apsolutnu vlast, amandmanima na Ustav SFRJ iz 1968. se to legalizuje, napominje Ristanović.

Bojan Dimitrijević podseća da se posle Drugog svetskog rata Albanija gotovo smatrana sedmom jugoslovenskom republikom, posle rata ali da je "ta ljubav " trajala samo do Rezolucije Informbiroa 1948. Kasnije dolazi do otopljavanja na kulturnom nivou, kada se pokrajinske i vlasti Albanije povezuju.

O Rankoviću i iseljavanju Srba

Ukazuje na to da je stereotip o Aleksandru Rankoviću kao zaštitnku Srba na KiM nastao zbog naredbe da se skuplja opružje od Albanaca 1955 i 1956 a iseljavanje Srba konstantno traje od 1945. do sada.

Petar Ristanović skreće pažnju na to da se Srbima kolonistima koji su došli 1941. godine zabranjuje povratak posle Drugog svetskog rata pa su se mnogi snašli drugačije, nastanili se u Vojvodini.

Prema njegovim rečima, od 1945. do sredine šeszdesetih godina ne postoje pouzdani podaci o broju iseljenih Srba. "Sigurno je da su se iz Podujeva i okoline iselili gotovo svi. Podaci od sredine šezdetih do kraja osamdesetih govore da se iselilo od 150 do 160 hiljada Srba.

Dimitrijević ističe da su se smeni Rankovića na Brionskom plenumu 1966. radovali i i Pokrajinski i srpski rukovodioci. "Titu je bilo u planu da pripoji KIM Albaniji, ali da ga kasnije to više nije zanimalo."

Kaže da Rankovića nije mnogo zanimalo KiM, a ono je iskorišćeno za smenu. "Rankovića je samo bio jednom na KiM, smatrao je da se Albancima koji su sarađivali sa režimom Envera Hodže ne treba da suditi."

Na pitanje da li se promenio i od srpskog nacionaliste postao zagovornik Jugoslavije, Vuk Drašković odgovara da se ništa nije promenilo i da je Jugoslavija jedina zemlja u koja je mogla da objedni sve Srbe pod jedan krov.

"Ne govorim o ideologiji nego o državi. Trebalo je braniti državu a ne ideologiju (komunizam) kao što je bio slučaj", dodaje Drašković.

Dimitrijević ukazuje na to da su pobune Albanaca su stalne 1913. kada Kosovo ponovo postaje srpsko. "Kao da se mislilo da će Kosovo samo da se integriše, najlošiji kadar u SFRJ je dolazio tu, uspešni su odlazili u zapadne delove zemlje."

Demonstracije 1981. i politika prema KiM

Petar Ristanović kaže da je u vreme velikih Albanskih demonstracija 1981. godine Priština imala do 100.000 stanovnika a među njima je dosta mladih.

Iako se mnogo ulaže u KiM, i to čak više od devedeset odsto iz centralne Srbije, smatra da je investiciona politika loša.

"Ulaže se u ono što ne donosi radna mesta, studiraju se društvne nauke posle kojih nema zapošljavanja, bes i nezadovoljstvo rastu. Demonstrcije 1981. godine su organizovane ali bes je bio stvaran, usmeravan ka nacionalizmu", objašnjava Ristanović.

Na pitanje koja vlast je vodila najgoru politiku prema KiM, Ristanović smatra da ako Srbima nije bolje onda tu nije bilo razlike ni u politici. "Jako loše stanje je posledica onoga što je loše rađeno decenijama – pedesetim, šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim i bez njih nije moguđe razumeti ni bombardovanje NATO-a 1999.godine."

Dimitrijević ukazuje na to da su sve vlasti bile sklone da se ne govori o pravim problemima. "Često se nije govorilo o stvarima, o Ustavu 1974. godine se ćutalo u javnosti, 1981. o demonstracijama".

"Strani faktor uvek nađe kamen spoticanja za vlast u Beogradu. Sada tu vidi Banjusku i Milana Radojičića gde se to percipira kao teroristički napad", kaže Dimitrijević.

Vuk Drašković smatra da bi ulaskom u EU Beograd i Priština rešili sporove jer bi tada granice postale nevažne, ako bi se ispunile garancije za Srbe i Ahtisarijev plan prema kojem bi, tvrdi, Srbi imali više prava nego u okviru samouprave u bilo kojoj opštini u centralnoj Srbiji.