Karim Abdul Džabar: Ne razumete proteste? Ono što vidite su ljudi gurnuti do ivice

Ukoliko ste belac, verovatno ste promrmljali zgroženo: "O Bože", klimajući glavom zbog surove nepravde. 

Ukoliko ste crnac, verovatno ste skočili na noge, psovali, možda bacili nešto (svakako ste želeli da bacite nešto), dok ste vikali: "Ne @#$%! opet"!

Onda se setite da su dva bela "osvetnika" optužena za ubistvo Ahmuda Arberija, dok je džogirao kroz njihov komšiluk u februaru, i kako bi se, da se nije pojavio video pre nekoliko nedelja, izvukli sa ubistvom.

I kako su ti policajci u Mineapolisu tvrdili da se Flojd opirao hapšenju, ali je video sa obližnje prodavnice pokazao da nije. I kako policajac, koji je stajao na Flojdovom vratu, ne odgovara stereotipu pobesnelog "redneka", već je policajac koji je položio zakletvu, i koji izgleda smireno, bez sažaljenja: utelotvorena banalnost zla.

Možda ste pomislili i na Karen iz Central parka, koja je zvala policiju, tvrdeći da joj je crnac, koji je tražio od nje da veže psa, izgledao preteće. Ili na crnu studentkinju sa Jejla, koja je dremala u zajedničkoj sobi studentskog doma, a koju je prijavila bela studentkinja. 

Zato što shvatate da nije na meti "crni kriminalac", već čitav spektar crnih lica od Jonkersa do Jejla.

Počinjete da se pitate da li bi trebalo da svi crnci nose kamere na telu, a ne policajci.

Šta vidite kada vidite ljute crne demonstrante ispred policijske stanice, sa podignutim pesnicama?

Ako ste belac, možda mislite: "Sigurno nema socijalne distance". Onda vidite crnce kako pljačkaju "Target" i mislite: "Pa, ovo samo šteti njihovom cilju". Onda vidite policijsku stanicu u plamenu i, mrdajući prstom, kažete: "Njihov cilj ide unazad".

Niste pogrešili - ali, takođe, niste ni u pravu.

Crna zajednica je navikla na institucionalizovan rasizam, sjedinjen sa obrazovanjem, pravosudnim sistemom i poslovima. 

I, uprkos tome što radimo sve te konvencionalne stvari da podignemo političku i svest javnosti - napišemo artikulisane i pronicljive članke u Atlantiku, objašnjavamo kontinuirano razaranje na Si-En-En-u, podržavamo kandidate koji obećavaju promene - igla se jedva pomera.

Ali kovid 19 ruši posledice čitavog tog doma - dok umiremo u znatno većem broju od belaca, prvi gubimo poslove i bespomoćno gledamo kako republikanci pokušavaju da nas spreče da glasamo.

Baš kao što je otkrivena sluzava slaba tačka institucionalnog rasizma, deluje kao da je sezona lova na crnce otvorena.

Ako je i bilo sumnje, nedavni tvitovi predsednika Trampa potvrđuju duh vremena, jer demonstrante naziva nasilnicima i pljačkašima, koji zaslužuju da budu upucani. 

Da, protesti su često izgovor za pojedince koji žele da se okoriste, kao što navijači, na proslavama titula svojih klubova, pale automobile i uništavaju prodavnice. 

Ne želim da vidim opljačkane prodavnice ili zapaljene zgrade. Ali Afroamerikanci žive u zapaljenoj zgradi godinama, gušeći se u dimu, dok se plamen približava sve više i više.

Rasizam u Americi je kao prašina u vazduhu. Deluje nevidljivo, čak i kada vas guši, sve dok ne pustite sunce unutra. Onda je vidite svuda. Sve dok držimo upereno svetlo, imamo šansu da je očistimo, gde god da padne. Ali moramo biti na oprezu, jer je uvek u vazduhu.

Zato, možda sada najveća briga crne zajednice nije to da li demonstranti stoje na rastojanju od metar ili dva, niti to što nekolicina očajnih duša krade majice, ili pali policijsku stanicu, već to da li će njihovi sinovi, muževi, braća i očevi, biti ubijeni od strane policije ili onih koji žele to da budu, samo zato što su izašli u šetnju, na džogiranje, da se provozaju.

Ili, da li crnci treba da ostanu kod kuće do kraja života, jer virus rasizma kojim je zaražena zemlja je smrtonosniji od kovida 19.

Ono što treba da vidite, kada vidite crne demonstrante u doba Trampa i koronavirusa, jesu ljudi gurnuti do ivice, ne zato što žele da se otvore barovi ili saloni za nokte, već zato što žele da žive. Da dišu.

Najgore od sveta je to što se od nas očekuje da opravdamo svoj bes svaki put kada situacija dostigne vrhunac.

Pre gotovo 70 godina, Lengston Hjuz, u pesmi "Harlem" pita: "Šta se dešava sa snom koji se ne ostvari? Možda se samo savije, kao pod teškim teretom. Ili eksplodira?".

Pre 50 godina, Marvin Gej je pevao u pesmi "Inner City Blues": "Ono što su uradili, stalno tera me da protestujem".

I danas, uprkos strastvenim govorima belih i crnih lidera koji imaju dobre namere, oni žele da ućutkaju naš glas, da nam ukradu dah.

Tako da, ono što vidite kada vidite crne demonstrante, zavisi od toga da li živite u toj zapaljenoj zgradi ili gledate istu tu situaciju na televiziji sa kokicama u krilu, čekajući početak serije.

Ono što ja želim da vidim, nije volja za osudom, već volja za pravdom.

Karim Abdul Džabar, dobitnik predsedničke medalje slobode, najbolji poenter u istoriji NBA lige, autor 16 knjiga, uključujući i najnoviju, "Mycroft & Sherlock -The Empty Birdcage".