Sve Trampove zablude – zašto je politika visokih tarifa pogrešna i zašto će carinski rat sa Kinom više štetiti SAD nego Kini

Sudeći po izjavama predsednika Trampa i njegovih bliskih saradnika, u susret "Danu oslobođenja" postojalo je očekivanje da će visoke carine ublažiti ili potrti krupan spoljnotrgovinski deficit Sjedinjenih Država, prouzrokovati povratak američkih proizvodnih kapaciteta koji su proteklih godina bili izgrađeni u inostranstvu i ohrabriti dolazak stranih investitora, koji će, da bi izbegli oporezivanje svog izvoza u SAD, poželeti da na američkom tlu otvore nova postrojenja.

Tako će se, verovali su oni, okončati proces deindustrijalizacije SAD, odnosno, obnoviti proizvodnja i ojačati realna ekonomija, te povećati zapošljavanje u SAD. 

Po toj teoriji, carine će istovremeno napuniti i državnu kasu Vašingtona i omogućiti sprovođenje popularnih mera poput smanjivanja poreza na prihod. 

Dalje, Tramp je smatrao da će se carinama stati na put nepravednoj i zlonamernoj eksploataciji SAD koju (navodno) vrše strane države, naročito, istočnoazijske, koje, po njemu, redovno manipulišu vrednošću svojih valuta i drže brojne carine i necarinske barijere u odnosu na SAD. Pritom, vojnopolitički saveznici SAD, poput Japana ili Nemačke, su krivi i zbog toga što svoj strateški vojni značaj za Vašington koriste za ekonomsko ucenjivanje SAD.

U navedeno viđenje ugrađene su i pretpostavke da je deficit u trgovinskoj razmeni nužno loš bez obzira na okolnosti, te da, ako SAD sa nekom državom imaju deficit, onda to znači da ih ta država vara i potkrada, jer je nemoguće da ona ima proizvode koje su neophodni SAD ili bolji od američkih.

Sve Trampove zablude u vezi carina

No, ta Trampova logika otkriva nedostatak elementarnog znanja o ekonomiji i predstavlja amaterizam, tvrde ugledni američki ekonomisti poput Džozefa Stiglica, Džefrija Saksa ili Ričarda Volfa.

Njihova prva zamerka je to da su tzv. "recipročne tarife (carine)" koje je 2. aprila objavio Tramp isuviše naglo uvedene, preširokog zahvata i previsoke, te da će, s obzirom da njih zapravo plaćaju američki uvoznici koji će taj ekstra trošak sigurno proslediti svojim potrošačima, prave žrtve biti kompanije i stanovništvo u SAD (koji će iskusiti skok u inflaciji i iznenadni snažni udarac na svoj životni standard), pa tek onda preduzeća i populacije stranih država. 

Znatno poskupljenje konkurentske robe stranog porekla i nestašice koje će uslediti kada zbog visokih tarifa opadne njen dotok u SAD omogućiće domaćim američkim preduzećima da povećaju cene sopstvenih proizvoda i usluga, što će dalje podstaći inflaciju, isto kao i činjenica da će domaća proizvodnja poskupeti jer će skočiti cena brojnih sirovina i poluproizvoda iz inostranstva koji se koriste u američkim postrojenjima. 

Amerikanci će usled tog skokovitog rasta cena osetno umanjiti potrošnju, a ta smanjena potražnja za robom će potom dovesti do pada uvoza, što će bitno umanjiti prihod od novouvedenih carina, što dalje znači da Trampova vlada neće moći da ubere toliko novca od njih koliko se nadala. 

Istovremeno, zbog rasta troškova proizvodnje opašće i američki izvoz, jer će ionako relativno skupi američki proizvodi postati još manje pristupačni ostatku sveta. Tome, naravno, treba dodati i negativni uticaj recipročnog tarifnog odgovora zemalja poput Kine na američki izvoz. 

Dalje, trgovinski deficit sam po sebi nije nužno štetan, niti je indikator pljačke ili eksploatacije, kažu ekonomski stručnjaci. Oni smatraju da posebno nema smisla Trampova ideja da bi SAD trebale da se suprotstave svakoj stranoj državi ponaosob, udarajući na njih carinama, jer je normalno imati deficit u razmeni sa zemljama koje poseduju sirovine, poput ruda ili biljnih kultura, koje ne postoje ili ne mogu da se uzgajaju u sopstvenoj državi. Takođe, normalno je i da razvijena ekonomija poput SAD ima deficit u trgovini sa siromašnim zemljama pošto one tipično snabdevaju bogate države sirovinama i hranom, ali nemaju sredstava da od njih kupe tehnološki složene industrijske proizvode visoke vrednosti.

Američki ekonomisti ističu i da je deficit u spoljnoj trgovini koji ima njihova zemlja u dobroj meri izazvan nezasitim apetitom za potrošnjom, koji podržava to što je američki dolar, kao glavna rezervna valuta sveta, vrlo tražen. Odnosno, američki deficit je pre svega posledica želje za konzumacijom i svesne odluke da se strana roba ili usluga kupi, a ne nešto što druge zemlje lukavo nameću SAD. 

Veliki uzrok američkog trgovinskog deficita je i unutrašnji problem niske štednje i nedostatka investicija u proizvodnju, što opet nema veze sa stranim državama. 

Niti će SAD uspeti da, zahvaljujući novim carinama, brzo izvrše reindustrijalizaciju. Premeštanje i izgradnja novih fabrika je glomazan i skup posao koji, osim mnogo novca, zahteva i puno vremena za planiranje i izvršenje. I dok se vlada u Vašingtonu može nadati određenom pozitivnom efektu u tom smislu, ima puno faktora koji deluju tako da umanje ili onemoguće taj efekat. Neki od njih su to da Tramp i njegov tim iz dana u dan menjaju stav i mere koje uvode, i to da su državni aparat SAD i njegova politika uopšte nepredvidivi. To sve izaziva ogromnu neizvesnost koja vezuje ruke rukovodstvima preduzeća i koja je vidna i u strašnim fluktuacijama na berzama širom sveta. 

Takođe, vrlo je moguće da u slučaju dolaska Demokratske partije na vlast na narednim izborima, carinska i druga ekonomska politika američke vlade bude suštinski promenjena, te investicije i rad na izgradnji novih postrojenja u SAD budu obesmisleni - i to poslovne ljude tera na oklevanje.

Pitanje je i da li SAD mogu da stvore potrebne (složene) lance snabdevanja unutar zemlje, kao i da li imaju dovoljno radnika za značajniju reindustrijalizaciju s obzirom da je stopa nezaposlenosti samo četiri odsto, a Trampova administracija želi da zaustavi upliv nelegalnih imigranata, koji predstavljaju značajan potencijalan izvor radne snage. Puno ekonomista dovodi u pitanje i smisao carina protiv Bangladeša ili Vijetnama, zemalja koje jeftino proizvode velike količine odeće i obuće za potrebe američkog tržišta - oni pitaju šta bi se dobilo time ako bi se u SAD otvorile fabrike tekstilne ili kožne industrije, koje su tehnološki na niskom nivou i radnicima mogu samo da obezbede primanja koja su nedovoljna za pokrivanje troškova života u SAD.  

Poseban problem je neprofesionalan i proizvoljan način na koji je Trampova administracija došla do iznosa carina koje je objavila 2. aprila. One su prezentovane pod izgovorom da su proporcijalna reakcija na uvozne tarife i necarinske barijere koje su druge države uvele prema SAD, ali su se gotovo svi primeri stranih carina koje su citirali Tramp i njegovi saradnici ispostavili faktualno netačnim, dok je formula pomoću koje su izračunate Trampove tarife, pokazalo se, zapravo bila zasnovana na deficitu u spoljnoj trgovini koje su SAD imale sa svakom od država ponaosob, a ne na stranim trgovinskim barijerama kao što se tvrdilo. 

Nobelovac Džozef Stiglic ističe i da se Trampova administracija pri obračunu američkog spoljnotrgovinskog deficita ograničila na robu, te uopšte nije uzela u obzir usluge, odnosno, činjenicu da lavovski deo američkog prihoda u razmeni sa inostranstvom dolazi od obrazovanja, softvera, muzike i filmova - kada se usluge uzmu u obzir, američki deficit je mnogo niži ili potpuno nestaje. 

I, konačno, čak i za neutralnog posmatrača, šokantna je nediskriminatorna priroda carina koje je objavio, a potom delimično suspendovao predsednik Tramp. Naime, on je njima opteretio sve, od najbogatijih do najsiromašnijih. Nehumanim i čak surovim učinilo se to što se nije uzdržao od toga da njima nasrne na neke od najslabije razvijenih država sveta. Štaviše, zemlje iz te kategorije, poput Kambodže i Laosa, su na "Dan oslobođenja" bile "počašćene" najvišim "recipročnim" tarifama od svih, od čak 49, odnosno, 48 posto. 

Nerazlikovanje kao velika mana Trampovih tarifa vidna je i u činjenici da su one uvedene i protiv država koje imaju deficit u trgovini sa SAD, kao što su Singapur i Velika Britanija na primer, ali i u tome što on nije prezao da njima udari i na važne vojnopolitičke saveznike i izrazito velike investitore u američku privredu, kao što su Japan, Republika Koreja i Tajvan. Zato je jedna od krupnih kritika njegove tarifne politike i to da njegove carine, pored "ekonomske nepismenosti", ukazuju i na nedostatak političkog sluha, odnosno, geopolitičko slepilo, jer su povredile i prijatelje i neprijatelje, te ujedinile svet protiv SAD i izolovale ih.

Istorijski dan, da, ali ne onakav kavom se Tramp nadao

Trampov Dan oslobođenja, odnosno, saopštenje o uvođenju recipročnih tarifa protiv celog sveta izazvalo je ekonomski haos, koji neki slikovito nazivaju "armagedon" a drugi "nuklearna zima": strah od inflacije i recesije, istorijske gubitke na berzama, slabljenje dolara i pad vrednosti državnih obveznica SAD, odnosno, poskupljenje zaduživanja za vladu u Vašingtonu. 

Ono je zbog svoje proizvoljnosti i nedostatka diplomatskog takta, ekonomske i političke odmerenosti ozbiljno uzdrmalo odnose Vašingtona sa saveznicima i uopšte potkopalo poverenje u američku državu, te snizilo njen međunarodni ugled.

I dok su carine protiv većine zemalja privremeno zamrznute, upravo da bi se ublažila razorna oluja koju su prouzrokovale, drakonske tarife od ukupno 145 posto na robu iz Kine su ostale na snazi. 

No, ni taj izazov Kini neće dobro proći po SAD, smatraju američki ekonomisti.

Kina, prejak ekonomski protivnik 

Na drugoj strani Tihog okeana, osim povika da su Trampove tarife kršenje međunarodnih trgovinskih pravila, zlo koje nikome ne donosi korist, te jednostrano maltretiranje i ucena, kineski komentatori ističu i da je deficit u bilateralnoj razmeni kojim se one pravdaju, zapravo, ne samo posledica legitimne potražnje u SAD za pristupačnom, kvalitetnom kineskom robom, već i negativni rezultat politike vlade u Vašingtonu da ne dozvoli (veću) prodaju savremenih tehnologija poput komponenata za proizvodnju aviona ili sofisticiranih poluprovodnika Kini.  

Vodeći kineski dnevnik Ženmin žibao ("Narodne novine") doneo je kolumnu u kojoj autor tvrdi da će carinski rat sa SAD biti bolan, ali da neće predstavljati kraj sveta, jer je kineska ekonomija dovoljno velika i snažna da se uspešno odupre pritisku i nadoknadi gubitke koji tako nastanu.

To mišljenje dele brojni domaći i strani ekonomosti, koji ističu da je udeo izvoza u SAD u ukupnom izvozu azijske države poslednjih godina pao sa 19 na nešto manje od 14 odsto, te da sada predstavlja između dva i tri posto bruto društvenog proizvoda Kine. 

Poučena carinama i tehnološkim sankcijama koje je iskusila za vreme prvog Trampovog mandata i odmah po početku vlade bivšeg predsednika Džozefa Bajdena, najmnogoljudnija država sveta se poslednjih godina pripremala za dalje ekonomske pritiske iz Vašingtona tako što je radila na stimulaciji potrošnje unutar zemlje i diversifikaciji izvoza, pri čemu je akcenat posebno bio na zemljama članicama ASEANA, koji je sada kolektivno najveći spoljnotrgovinski partner Kine, sa kojim je ona u 2024. razmenila robu vrednu čak 963 milijardi dolara. Takođe, Peking je nakon prošlogodišnje pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima intenzivirao i kontakte sa predstavnicima zemalja sa kojima ima relativno zategnute političke odnose, kao što su Indija, Japan i Republika Koreja, kako bi obnovila i produbila ekonomske odnose s njima. Sigurno je da će Kina sada, još više nego dosad, uložiti trud u potragu za alternativama američkom tržištu.

Mada prekid trgovine sa SAD neće biti lak udarac za Kinu, naročito za brojna mala i srednja privatna preduzeća koja u SAD izvoze robu široke potrošnje, vlada u Pekingu sada sebi može da priušti snažan odgovor u formi carina i raznih penala protiv američkih preduzeća u svojoj zemlji - njoj prosto više nisu u istoj meri potrebne investicije i tehnološki transferi iz SAD, kao ni proizvodi koje nudi Vašington, budući da artikle koje najviše kupuje iz SAD, soju, sirovu naftu i gas, može da nađe i drugde. 

S druge strane, Amerikanci ne mogu jednostavno da proizvedu ili zamene deficitarne rude i minerale, ili pametne telefone, električne baterije, kompjutere i druge složene proizvode koje im šalju iz Kine. Povrh toga, u SAD već nekoliko godina vlada inflacija, koje nema u Kini, pa je za verovati da kineski potrošači mogu nešto lakše da podnesu eventualna poskupljenja izazvana carinama od američkih. 

Otud, azijski i američki ekonomisti se slažu u oceni da je Tramp precenio privlačnost i moć američke ekonomije i da je razumno predvideti da će carinski rat sa Kinom, koja je realno (po paritetu kupovne moći) još od 2016. veća ekonomija od američke, više štetiti njegovoj zemlji, nego Kini, koju on i uopšte sva američka politička elita žele da ekonomski iscrpe i eliminišu kao najvećeg geopolitičkog takmaca SAD.

Mnogi ekonomski stručnjaci obe zemlje zato očekuju da će on postepeno odustati od većine carina koje je uveo.