Za devet godina 214 miliona evra potrošeno za „krpljenje budžetskih rupa“, umesto za mere unapređenja poljoprivrednog zemljišta

Veliki iznosi novca od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta, na svim nivoima vlasti, ne troše se za mere očuvanja zemljišta, već za „krpljenje budžetskih rupa“, kažu u Ekološkom centru „Stanište“ iz Vršca.

„U periodu od 2014. do 2022. godine zbirni prihodi od naknada za zakup i promenu namene državnog poljoprivrednog zemljišta sa neutrošenim sredstvima iz prethodnog perioda iznosili su oko 57 milijardi dinara. Za mere zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta utrošeno je oko 32 milijarde, dok je 25 milijardi ili 214 miliona evra, nenamenski potrošeno“, ističe Dejan Maksimović iz ekološkog centra „Stanište“ iz Vršca.

„Ovakav odnos neminovno dovodi do pada kvaliteta zemljišta i posledica po životnu sredinu, poljoprivredu i zdravlje stanovništva“, dodaje naš sagovornik.

Kao najvećeg krivca za nenamensko trošenje novca navodi državu, jer postoje razlike u propisima koji uređuju ovu oblast. 

„Po Zakonu o poljoprivrednom zemljištu sredstva od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta moraju se trošiti namenski za programe zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta. Međutim, izmenama Zakona o budžetskom sistemu koje su donete 2015. propisano je da su namenska sredstva samo donacije, samodoprinos i kredit. Sve druge naknade koje su sektorskim zakonima propisane kao namenske nakon ovih izmena to više nisu i mogu se koristiti i za druge namene“, objašnjava Maksimović.

Bitno je istaći da u obrazloženju izmena zakona stoji da se novac od ovih naknada može koristiti za druge namene ukoliko se time ne ugrožavaju sektorski prioriteti.

„To u prevodu znači da kada uradimo sve u određenoj oblasti, a imamo višak prihoda onda taj višak prihoda možemo da preraspodelimo i da ga koristimo za drugu namenu. U praksi se, ipak, to ne dešava tako, već se dešava da se novac troši na druge namene bez ikakvog ograničenja. Planovi su neambiciozni i onda se pojavljuje veliki višak prihoda koji se ne troši za ono za šta je prikupljeno“, kaže naš sagovornik.

„Naime, po zakonu tek kada se uradi komasacija u svim mestima ili se očiste svi kanali ili se kupi dovoljan broj protivgradnih raketa ili se uradi kontrola zemljišta na svim parcelama koje su planirane, e onda ako ostane novca možemo da ga koristimo za nešto drugo. Međutim, mi vidimo da postoji veliki broj problema koji se tiču poljoprivrednog zemljišta, a novac se, ipak, troši za druge namene“, precizira Maksimović.

Za nenamensko trošenje para nema sankcija

Tvrdi da sankcije za nenamensko trošenje sredstava ne postoje.

„Kao što sam rekao izmenama Zakona o budžetskom sistemu iz 2015. godine propisano je da se novac može slobodno koristiti za druge namene, a i pre toga kada je postojala obaveza da se sredstva troše namenski nisu postojale sankcije.Ove izmene zakona su samo omogućile da organi vlasti mogu bez posledica i u još većem obimu da nastave da rade ono što su radili pre izmena zakona tj. da nenamenski troše novac“, kaže naš sagovornik.

„Država je ustvari nenamensko trošenje novca rešila toko što je ukinula namenski karakter. Pa kada nemate namenu, onda nemate ni nenamensko trošenje i problem je rešen“, dodaje Maksimović.

Za šta se tačno koristi novac od zakupa državnog poljoprivrdnog zemljišta nemoguće je odrediti.

„On se raspoređuje na sve druge budžetske korisnike. Nema nigde da stoji da je to novac od zakupa koji će da se potroši za to i to. Jednostavno, sve ide u budžet i kada se raspoređuje na budžetske korisnike ne može da se utvrdi gde ide“, objašnjava naš sagovornik.

Da bi se stanje u poljoprivrdi unapredilo ovo društvo predložilo je niz mera državi. Među njima vraćanje namenskog karaktera prihodima od zakupa i promene namene zemljišta, racionalniju raspodelu prihoda među različitim nivoima vlasti, građanski nadzor nad javnim finansijama i stvaranje novih i ažuriranje postojećih baza podataka.

„Na primer, mi nemamo tačan podatak ili on nije dostupan javnosti koliko imamo atarskih puteva i koliko ih treba izgraditi ili urediti. A kada nemamo taj podatak onda ne znamo da li su ulaganja u atarske puteve velika, dovoljna, nedovoljna, kolika treba da budu. Možda nama i ne trebaju novi atarski putevi, ali mi to ne znamo dok nemamo te podatke“, navodi Maksimović.

„Ili, na primer, koliko protivgradnih stanica nam nedostaje, koliko raketa. Koliko kilometara kanala, recimo, treba očistiti ili koliko kilometara vetrozaštitnih pojaseva treba podići. Kada bismo znali kolike su naše potrebe, znali bismo koliko nam novca treba za to i tačno bismo znali da li ulažemo dovoljno u poljoprivredno zemljište ili ne. I tada bismo videli kolika je šteta to što ne ulažemo u poljoprivredno zemljište, nego u neke druge stvari“, objašnjava naš sagovornik.

Da bi novac stigao tamo gde je najpotrebniji mora da postoji nezavisna finansijska kontrola

Agroekonomista Milan Prostran podseća da je nekada postojala služba SDK koja je kontrolisala korišćenje budžetskog novca.

„Za razliku od današnjeg vremena mi smo imali tu instituciju koja je bila „Bog i batina“ što se kaže kada se koristi državni novac. Znao se postupak i niko nije smeo nijednu paru da utoši bez dozvole. To bila institucija o kojoj se mnogo pričalo i u nekim zemljama u EU", kaže Milan Prostran, agroekonomski analitičar.

Korišćenje para poreskih obaveznika tj. budžeta Srbije, objašnjava, mora biti strogo kontrolisano.

"Kada smo napustili takvu kontrolnu instituciju, opterećeni liberalnim kapitalizmom, mislili smo da će savest kod ljudi da proradi i da će taj deo biti dovoljan da se državni novac namenski troši“, ističe naš sagovornik. 

„U međuvremenu, imali jako puno manifetluka. U prethodnom periodu znate da su čak i čelnici Uprave za agrarna plaćanja, pa i ministri hapšeni. Očigledno je da je taj državni novac mamac za zloupotrebe“, dodaje ovaj agroekonomski analitičar.

Pokušaja da se nešto zloupotrebi, navodi, će verovatno uvek biti, ali to mora da se svede na minimum.

„Danas se sredstva od zakupa poljoprivrednog zemljišta dele po principu podele plena. Pa onda ide malo lokalnoj samoupravi, malo pokrajini i malo republici. To je na godišnjem nivou ozbiljan novac. A niko ne vodi računa kakvo je zemljište preuzeto i kako se mora vratiti. Ne postoji briga za kvalitet zemljišta, koji je, inače, jako opao“, upozorava Prostran.

Kakvo je zaista stanje u našem agraru biće poznato tek nakon završetka popisa poljoprivrede.

„Posle prošlog popisa poljoprivrede imali smo oko 90.000 hektara koji se navodnjavanju. U međuvremenu je to palo na oko 50.000. Skoro polovina zalivnih sistema je nestala. Imamo strašan pad u stočarstvu, a najveće subvencije idu u stočarstvo“, kaže naš sagovornik.

„Korupcija je naša slaba tačka. Ako želimo da se približimo EU, moramo da vidimo kakva je tamo disciplina i kako se pravda svaki cent. Ponavljam bez nezavisne finansijske kontrolne službe zloupotreba će uvek biti. Danas postoji revizor, ali on kontroliše kada je novac već potrošen. To je kasno. Moramo da imamo sistem koji deluje odmah. Da se zna tok novca“, navodi Prostran.

Do poljoprivrednika nije stigao ceo jedan agrarni budžet Srbije

A da se to kako je novac iz budžeta trošen u prethodnom periodu ne zna potvrdio je upravo revizor, podseća agroanalitičar Branislav Gulan.

„Revizor je utvrdio da subvencije za stočarstvo u iznosu od 28 milijardi dinara u periodu od 2016. do 2018. i podsticaji za ruralni razvoj za period od 2018. do 2020. vredni 26 milijardi nisu stigli do korisnika. To su 54 milijarde koje su otišle iz resornog ministarstva, a ne zna se gde su. Niko, čak ni revizor, nije utvrdio gde su pare. To je ogroman novac. Jedan agrarni budžet je izgubljen“, tvrdi Branislav Gulan, agroekonomski analitičar.

„Da je taj novac stigao do seljaka, oni danas ne bi bili na protestima. Da je novac namenjen razvoju sela za to i potrošen, mi danas ne bismo imali toliko napuštenih i ruiniranih sela. Za taj novac moglo je da se kupi pola miliona krava ili milion ovaca. Naše zemljište je izraubovano i humus je sa 5 posto pao na 2,5 posto. Jedan od razloga za to je uništeno stočarstvo, jer nemamo stajnjak. Da se to nije desilo imali bismo bolje zemljište“, navodi naš sagovornik.

Podseća da se u svetu u proseku navodnjava 17 posto poljoprivrednih površina, dok je u Srbiji to jedva procenat i po.

„Daleke 1977. godine otvoren je sistem DTD u Novom Bečeju, a projekat je bio takav da će Srbija da navodnjava 510.000 hektara, a da će da odvodnjava milion hektara. To se do dana današnjeg nije ostvarilo“, kaže Gulan.

Srbiji potreban novi koncept poljoprivrede

Da bi se situacija u agraru popravila potrebno je mnogo ulaganja, kao i promena koncepta poljoprivrede.

„Poljoprivreda se uništava decenijama, tako da to ne može da se popravi brzo. Mi smo od zemlje izvoznika poljoprivrednih proizvoda postali zemlja uvoznik. Nama je potreban nordijski model zatvorene poljoprivrede. Da se sve radi preko zadruga, ali te zadruge moraju da imaju i prerađivačku industriju. Da imamo sistem od njive do trpeze“, navodi Gulan.

„Ovo što je pokrenuto preko Ministarstva za brigu o selu je odlično, ali to je samo kap u moru. Osnovane su nove zadruge, ali one nemaju prerađivačke kapacitete. To nam je potrebno. U tom slučaju mogli bismo da zarađujemo od hrane više nego kada bismo dozvolili eksploataciju litijuma. U roku od jedne decenije od proizvodnje hrane bismo mogli godišnje da imamo 64 milijarde dolara. Jedna Holandija je veličine Vojvodine, a izvozi hranu u vrednosti od 95 milijardi godinšnje, a naš izvoz je prošle godine bio 4,8 milijardi“, kaže naš sagovornik.

Od davnina se samo za Vojvodinu govori da ima potencijala da hrani pola Evrope. Čini se da decenijama niko nije imao sluha da taj potencijal iskoristi. Naprotiv, mnogo toga dobrog u srpskoj poljoprivredi je uništeno. Zbog čega nemoguće je doći do odgovora.

Isto tako od resornog ministarstva nismo dobili odgovore na pitanja da li se novac od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta zaista koristi nenamenski, kakva je trentuno poljoprivredna infrastruktura u Srbiji i koliko se godišnje sredstava planira, a koliko zaista utroši za mere zaštite i unapređenja poljoprivrednog zemljišta.