Netržišne cene hrane su bumerang, dr Stojanović: Rešenje su socijalne karte

Kako bi se sprečili veći poremećaji u snabdevanju i očuvao životni standard građana, početkom meseca Vlada Srbije je usvojila Uredbu o ograničenju cena osnovnih životnih namirnica. 

Do kraja februara 2023. godine cena ulja neće prelaziti 220 dinara po litru, šećer je ograničen na 115 dinara po kilogramu, brašno tip T-400 na 85 dinara. Svinjski but koštaće 750 dinara po kilogramu.

Dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu Žaklina Stojanović komentarisala je za RTS koliko će ova mera značiti potrošačima, a kakav će efekat imati na privredu.

Koliko će ove mere zaštititi standard građana makar u domenu prehrambene sigurnosti?

– Ako posmatramo politiku naše zemlje u domenu cena hrane, jasno možemo da uočimo da ta politika ima naglašen socijalni karakter. Kontrola cena u suštini pomaže najugroženijim kategorijama stanovništva iz najniže dohodovne grupe. Međutim, ako nediferencirano vodimo ovu politiku, mi ni njima ne pomažemo.

Način koji bi u suštini bio mnogo bolji je politika koja nije frontalno usmerena ka cenama hrane generalno, već je rešenje socijalna politika koja bi se zasnivala na socijalnim kartama, gde bismo pomagali upravo onima iz najnižih dohodovnih grupa. Jer ako imate krizna vremena, onda pomažete najugroženijim slojevima stanovništva.

Imamo i drugu stranu medalje, hoće li nam se netržišne cene vratiti kao bumerang, kroz pad poljoprivredne proizvodnje koja opet vodi u nestašice, u uvoz, samim tim i više cene, kako izbeći začarani krug?

– To jesu dve strane medalje. Imamo socijalnu komponentu, druga strana o kojoj se nedovoljno vodi računa u našim uslovima odnosi se na ekonomsku komponentu. Tu brinemo o proizvođačima.

O onima koji će sutra biti u prilici da ponude iste te proizvode i trebalo bi da budu u mogućnosti da te iste proizvode ponude po nižoj ceni. Jer suština ekonomskog razvoja zasniva se na činjenici da cena hrane treba da na neki način pada. A ako imamo rast cena hrane, onda ograničavamo mogućnost za rast ostalih sektora ekonomije, jer potrošnja u ostalim sektorima pada.

Kako objašnjavate to da, uprkos krizi, prehrambene kompanije kod nas beleže rast profita? Da li je njihova zarada u jeftinijim sirovinama? Koliko je naša privreda osetljiva na kartelsko ponašanje, na dogovaranje velikih igrača oko toga koliko će plaćati pšenicu, suncokret, mleko?

– To ne bi smelo da se dešava ni u jednoj ekonomiji i postoje zakonska rešenja koja to treba da spreče. Kod nas to možemo posredno da potvrdimo. Postoji jak pritisak na primarne proizvođače jer ako posmatrate lanac snabdevanja hranom, ako određujete maksimalnu cenu proizvoda, onda nekako u tom lancu naniže poljoprivrednici ostaju poslednji u nizu, trpe najveći teret.

Takođe su suočeni sa velikim problemima koji se tiču rasta cene inputa. Oni su ti koji dobijaju najmanje, čak odlaze i u negativnu stranu poslovanja. To znači da ćemo biti suočeni sa problemima snabdevanja hranom u narednom periodu i o tome mora izuzetno da se vodi računa.

Koliko kod nas na maloprodajne cene hrane utiču trgovačke marže i da li je istina da su najveće u regionu?

– Prema podacima koje ja imam što se tiče poljoprivrednih proizvoda odnosno prehrambenih artikala, marža se kreće u najvećem delu u rasponu između 20 i 30 odsto.

Kod onih artikala koji se više prometuju, marža može biti niža. Postoji prostor da se trgovačke marže smanje, ali ne tako što se kontrolišu cene, već tako što se obezbedi postojanje konkurencije, to nam pokazuje iskustvo razvijenih zemalja.

Koliko će skuplji energenti (najnoviji embargo EU na rusku naftu koji pogađa i Srbiju) uticati na dodatno poskupljenje hrane? Da li su prehrambene kompanije spremne da taj dodatni teret oduzmu od svog profita, ili će njihove veće troškove platiti građani kroz nova poskupljenja?

– Nažalost, najniža karika je ta koja trpi sav teret, to će tako biti, tako je bilo i ne možemo očekivati ništa drugačije. S druge strane, rast cena energenata ne utiče toliko na inflaciju koliko utiče rast cena hrane, to nam pokazuju najnoviji podaci i za Evropsku uniju. Dakle treba obratiti pažnju upravo na ovaj sektor.

Sektor hrane je važan i ekonomski i socijalno, ali i u političko-bezbednosnoj dimenziji koju ovaj sektor ima. Treba pomoći i poljoprivrednicima i najugroženijim slojevima stanovništva.