Od bračnih drugova do ljutih neprijatelja – nasilje u senci tužbe za otuđenje deteta od roditelja

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra kaže da se godišnje prijavi oko 29.000 slučajeva nasilja u porodici.

"Partnerski odnos je najčešće odnos u kome se registruje nasilje, u oko 60 odsto slučajeva. Žene su dominantno žrtve nasilja, mnogo češće u partnerskoj relaciji žene trpe nasilje nego muškarci", kaže Ignjatović.

Partnersko nasilje – posledice po decu za ceo život

Prema njenim rečima, istraživanja potvrđuju da nasilno ponašanje partnera ima štetni uticaj na decu i to na različite aspekte njihovog razvoja tokom života.

Takođe, ističe, nasilje u porodici utiče i na njihove emocije, ona su uplašena, anksiozna, mogu biti razdražljiva, agresivna, ali mogu biti i povučena, tiha deca koju nikada ne primetite.

"Nasilje se odražava i na njihove stavove, kako oni razumeju šta je dozvoljeno, šta nije dozvoljeno ponašanje, na njihove odnose sa vršnjacima, odnose sa roditeljima", rekla je Ignjatovićeva.

Ukazuje da su deca koja trpe nasilje ili izložena nasilju u porodici, često nasilna prema svojim vršnjacima ili su žrtve nasilja.

"To utiče na njihov školski uspeh, ona ne mogu da postignu dobru koncentraciju, ne mogu da se fokusiraju na školska znanja i kasnije će uticati i na njihove partnerske veze, prve odnose koje imaju, na njihove buduće porodične odnose. To će biti deca koja će možda takođe zlostavljati svoju decu", kaže Ignjatovićeva.

Od lošeg braka do još goreg razvoda – glave usijane, mnogo emocija, malo razuma

I muškarci i žene se nekada svete preko dece – kalkulišu, manipulišu, pričaju loše o drugom roditelju.

"Kada se ljudi razvode, to je jedna krizna situacija i ono što je nas zanimalo u ovom istraživanju jeste koliko se prijavljuje nasilje kada se ljudi razvode", rekla je Ignjatovićeva.

Istraživanje "Nasilje u porodici skriveno iza koncepta otuđenje od roditelja" pokazalo je da je od 33 posmatrane parnice u 24 bilo nasilja koje je bilo prijavljeno i u velikom procentu kažnjavano hitnim merama, merama zaštite, čak krivičnim sankcijama.

"Najučestalije je kombinovano fizičko i psihičko nasilje. Sledeće je psihičko nasilje s tim što tu imamo problem oko dokazivanja. To su različite vrste omalovažavanja, zastrašivanja, pretnje, ucenjivanja, kontrola, sprečavanje da žena radi, komunicira sa svojom porodicom, da ima kontakte sa drugima. Različite forme koje nije lako dokumentovati, nisu vidljive i nisu jedan incident, nego se dešavaju u dugom periodu", rekla je Ignjatovićeva.

Ocene stručnjaka – da li je muškarac nasilnik podoban kao roditelj?

U Autonomnom ženskom centru kažu da je to i za njih bilo iznenađenje, pošto su smatrali da je univerzalno prihvaćeno da onaj ko je nasilan nije dovoljno dobar roditelj pre svega loš model za svoju decu i njihove stavove i ponašanje.

"Međutim, nekako su stručnjaci tolerantniji prema nasilju, naročito kada se dešava između partnera, iako su deca svedočila, tako da Centar za socijalni rad neće uzeti u obzir u 70 odsto naših predmeta, koje smo analizirali, nisu uzeli u obzir činjenicu nasilja. Procenili su da su oba roditelja jednako kompetentna, adekvatna, a u svakom petom slučaju su dali prednost očevima, bez obzira na nasilje. Veštaci su još tolerantniji, dakle oni su samo u dva slučaja koja su veštačena dali prednost majkama. Uglavnom procenjuju da su roditelji jednako podobni i to se onda reflektuje na odluke suda, tako da su deca u 30 odsto tih slučajeva koje smo mi posmatrali ostala sa ocem koji je bio nasilan", rekla je Tanja Ignjatović.

Žene žrtve nasilja zabrinute i za bezbednost dece

Tanja Ignjatović ukazuje da su majke posebno zabrinute za dete koje je bilo izloženo nasilju, da li direktno ili je svedočilo nasilju, i traže hitne mere zaštite.

"I to je za nas bilo iznenađenje, da deca nisu zaštićena tim merama. Međutim, određeni broj majki brine, što je posebno tipično za decu manjeg uzrasta, gde ona možda nisu imala loše iskustvo sa ocem, već zbog okolnosti ili nekih svojstava tih očeva. Na primer, žena čiji je muž stranac plaši se da će dete biti odvedeno preko granice i da ga neće više videti. Ili zato što otac ima neko kriminalno ponašanje, pa se više plaši njegovog okruženja", rekla je Ignjatovićeva.

Dodala je centri za socijalni rad često kažu da je to pretarana zabrinutost majke i da nema opravdanja za kontrolisano viđanje.

Muškarci bacaju prašinu u oči institucijama

Podnoseći tužbu protiv žene optužujući je da otuđuje dete od njega, muškarci praktično bacaju prašinu u oči institucijama i skreću pažnju sa nasilja.

"U ovim parnicama koje smo posmatrali dve trećine očeva je imalo problem sa decom koja pokazuju otpor ili odbijaju da imaju kontakt. Ako se zanemari nasilje, ako sistem ne vidi nasilje i ne vidi razloge za odbijanje tog otpora, postoji mogućnost da se zapravo zamene teze i da se ove optužbe za otuđenje deteta uzimaju u obzir bez toga da se računa s time da dete može imati opravdani razlog da ne želi da ima određene vrste kontakata ili uopšte kontakte sa ocem s kojim je imalo negativno iskustvo", rekla je Ignjatovićeva.

"Kada god su očevi preuzali dete, nisu vratili majci posle viđanja i u starijem uzrastu, kada devojčice najčešće, a može biti i dečaci, imaju sukobe sa majkama, oni uspeju da dete privuku tako što se ponašaju fleksibilnije, više izlaze u susret dečjim željama, a ne pravilima i nekim zahtevima koje majke postavljaju i tako deca zapravo prelaze kod očeva", objasnila je.

Autonomni ženski centar predlaže ukidanje koncepta otuđenje deteta od roditelja

Prema njenim rečima, istraživanje u drugim zemljama pokazuje mogućnost zloupotrebe.

"Mi smatramo da nijedan nenaučni koncept ne sme da se koristi u kliničkim i sudskim postupcima, gde se donose važne životne odluke, da on ne sme da se koristi onda kada postoji nasilje, da moraju da se razmotre svi faktori zbog čega dete odbija kontakt", navela je Ignjatovićeva.

Taj koncept nemamo u zakonodavstvu, ističe, ima ga samo u smernicama koje je izradio Republički zavod za socijalnu zaštitu za postupanje stručnjaka u centrima za socijalni rad.

"Te smirnice Ministarstvo je učinilo instrukcijom, dakle, preporučilo centrima, tako da mi vidimo da centri koriste taj pojam, a da ga sudije prihvataju. Predlažemo da se ta instrukcija stavi van snage zato što nigde nije objašnjeno zašto je taj koncept sporan kada postoji nasilje u porodici", kaže Ignjatovićeva.

U drugim zemljama, navodi, "koncept "otuđenje deteta od roditelja" zastupljen je u praksi, ali ne i u zakonima, jedino je zakonom regulisano u Brazilu i ima ozbiljne štetne posledice.

Podsetila je da je Srbija ratifikovala Istanbulsku konvenciju koja obavezuje da se u slučaju razvoda gde se poveravaju deca i određuje model kontakta, mora uzeti u obzir nasilje u porodici i dečje svedočenje o nasilju. 

Deca kao svedoci

"Predlažemo i izvesne zakonske izmene, od prepoznavanja dece kao svedoka, kao i to da deca žrtve nasilja uvek imaju psihološku podršku", zaključila je Tanja Ignjatović.