Takovska 10: Litijumski vilajet

Politika i(li) nauka – da li je struka zakasnila

Profesor hidrogeologije Zoran Stevanović kaže da se sa stručnom raspravom u slučaju litijuma i bora zakasnilo, pošto je Srbija neka od prirodnih bogatstava, nažalost, zahvaljujući zakonima koji su doneti prepustila strancima, koji planiraju korišćenje naših rudnih bogatstava.

Najvažnije je da stručna rasprava dâ kvalitetne argumente, kaže Stevanović, ali napominje da naučnici ne mogu biti arbitri i da će odluka biti politička.

Profesor rudarstva Dinko Knežević je saglasan da je svaka odluka politička, koliko god se inženjeri trudili da kažu šta misle.

”Kod nas je javnost jako podeljena, zatrovana je situacija i vrlo je teško pričati bez neke strasti koja sigurno nije dobra za raspravu”, smatra Knežević.

Profesor fizičke hemije Dejan Ilić, koji ističe ekonomski aspekt, očekuje da će doći do jedne političke odluke motivisane finansijskim i ekonomskim činjenicama, u skladu sa normama i pravilima koja vladaju u Zapadnoj Evropi.

Vera Dondur, takođe profesorka fizičke hemije, podseća da se za jadarit zna 15 i više godina, i da se ni kao nauka ni kao struka ni kao ekonomisti ni kao političari ni kao pravnici nismo okrenuli tom problemu.

"Sad odjednom hoćemo da ga rešimo preko noći u uzburkanoj atmosferi”, ukazuje profesorka, koja je potpuno saglasna da je struka "u velikom zakašnjenju”.

Zaštita vode – najveći izazov

Ako bi se rudnik otvarao u Jadru, prošao bi kroz razne slojeve vode, što će, prema oceni profesora Stevanovića, predstavljati najveći problem i najveći izazov celog projekta, zbog čega on staje na poziciju koja neće odobriti da se rudnik otvori u ovim uslovima.

”Suština je sledeća – studije i analize koje su predočene javnosti na neki način pokazuju da bi lepo upakovan ceo mehanizam mogao da funkcioniše, ali se tu radi uglavnom o teoriji. Mi imamo nažalost vrlo loša iskustva u našoj zemlji sa rudarskim projektima, koji su u realizaciji i koji su doveli do ozbiljnog zagađenja životne sredine na dosta lokaliteta, najviše na prostoru istočne Srbije”, navodi Stevanović.

Iako je saglasan sa Kneževićem da otvaranje rudnika ne bi trebalo da predstavlja veći tehnički problem, upozorava da će sve drugo što se tiče kontaminacije – rudničke vode koje će izaći na površinu i procesne tehnologije koje slede da se ruda preradi – ugroziti vodni bilans u celom tom prostoru i verovatno preneti kontaminaciju u pravcu onih izvorišta koja su najdragocenija u Srbiji za buduće generacije.

Knežević, kada se radi o Stevanovićevom poređenju sa istočnom Srbijom, odgovara da su u pitanju različiti vremenski periodi i da su današnji standardi zaštite potpuno drugačiji.

Osim toga, dodaje Knežević, to neće biti prvi rudnik koji se tamo nalazi, i navodi primere rudnika olova i cinka Veliki Majdan, praktično na obali Drine, zatim rudnik Brasina, kao i rudnik u Bratuncu sa bosanske strane.

”Ne smemo zaboraviti da je u Loznici radila 60 godina Viskoza, koja je hemijska fabrika i nije baš apoteka ako ćemo pošteno da pričamo”, kaže Knežević, ocenjujući da hemijska fabrika nije ništa manje opasna od rudnika.

Ilić smatra, kada je reč o vodama, da problemi na drugom mestu ne mogu da budu razlog da se ne rudari litijum, već da probleme sa zagađenjem treba rešiti i u Istočnoj Srbiji.

Sumporna kiselina – (ne)rešiv problem

Prvi i osnovni problem, objašnjava profesorka, jeste velika količina sumporne kiseline koja mora da se upotrebi da bi se razložio jadarit i da bi se u rastvor preveli i litijum i bor.

Upitana da li je moguće napraviti taj proces u Jadru da bi to funkcionisalo, Dondur navodi da taj problem nije rešen.

"Niti je kompanija to rešila, niti ga je bilo ko na svetu rešio da potpuno može da razdvoji litijum od bora i da nema veliki ostatak bora u otpadu, u jalovini. To je vrlo veliki problem”, ističe profesorka.

Ilić, međutim, kaže da su za jedan relativno mali rudnik količine sumporne kiseline sasvim ograničene i da to uopšte nije problem, pošto se ona koristi i u bilo kom drugom rudniku, akumulatorima...

Profesorka napominje da tehnologija nije jednostavna i da ne može da nadomesti prirodne stvari.

"Na sadašnjem nivou razvoja tog procesa on nije stigao dotle da to može da izvede. Šta mi nemamo, nemamo sigurnost da kompanija raspolaže tehnologijom koja daje pouzdanost tog procesa”, ukazuje Dondur, navodeći činjenicu da se traže i nove metode u kojima mogu da se razlože minerali bez sumporne kiseline.

Najbogatije izvorište voda – kada se jednom zagadi, trajno se završava sa mogućnošću eksploatacije

Ističući prioritet zaštite životne sredine, Stevanović ukazuje da se na tom prostoru nešto nizvodnije, na desnoj obali Save u prostoru Mačve, nalazi najpodesnije i najbogatije izvorište podzemnih voda, sa rezervama dvostruko većim od količine potrebne Beogradu.

”Od rudnika Jadra do Drine i odmah do prostora u kojem se ulazi u Mačvu, jednog erozionog suženja, imamo samo 13, odnosno 17 kilometara. Preneti zagađivače u taj prostor, znači završiti trajno sa mogućnošću njihove buduće eksploatacije, a ono je nama jedno od izvorišta u koje gledamo u budućnosti da snabdeva i najveće potrošače. Ono ima rezerve voda koje su dvostruko veće nego što je količina vode koja je potrebna Beogradu u ovom trenutku, i s druge strane takođe može da snabdeva i druge potrošače duž doline Save i na Vojvođanskoj strani", objašnjava Stevanović.

Podzemne vode, upozorava, kada se jednom zagade, ne mogu lako da se povrate i da se izvrši remedijacija.

Knežević: Za zaštitu od poplava plato visine četiri metra na 220 hektara

Stevanović je ukazao na poplavni talas 2021. godine, koja inače nije bila ekstremna, kada je upravo na prostoru gde bi bio rudnik došlo do velikog izlivanja reke Korenite.

Prema njegovoj proceni, nasipom visine između 1,5 i 3,8 metara, koji je predviđen projektom, izuzetno je teško i komplikovano braniti rudnik.

Međutim, Knežević objašnjava da se ne radi o nasipu, već o podizanju celog platoa na približno četiri metra u odnosu na postojeće stanje, jer voda može da prođe ispod nasipa.

Potvrdio je, na pitanje profesorke Dondur, da će plato biti napravljen na svih 220 hektara.

Stevanović poredi projekat sa izgradnjom brane na Dunavu uzvodno od Beograda

Stevanović je istakao da nikada ne bi dao saglasnost na takvu vrstu projekta, s obzirom na ono što se nalazi ispod toga.

”To je kao kad biste me pitali da li bih dozvolio da se podigne brana na Dunavu uzvodno od Beograda – ja bih rekao nemojte molim vas, to može uvek da bude izloženo različitim vrstama kontaminacije, diverzija”, kaže Stevanović.

Kada bi gledali samo teoretski, to što je u studiji dato i kada bi se to zaista događalo tako u praksi, to bi možda bilo moguće, dodaje Stevanović, ali ističe da je praksa jedno, a teorija drugo.

Naveo je da bi svakog dana 17 vagona prevozilo sumpornu kiselinu tokom 10.000 dana, koliko je planirano da traje ekstrakcija jadarita.

"To je jedna opasnost koja konstantno visi nad celim projektom”, kaže Stevanović.

Problem sa projektom "Jadar", prema oceni profesorke Dondur, jeste vezan i za izgradnju industrijske zone.

”Jedna od glavnih i velikih mana ovog projekta je ustvari što je kompletna infrastruktura trenutno nula i što se pravi industrijska zona na mestu gde je apsolutno nepodobno da bude industrijska zona”, smatra Dondur.

Kakve bi garancije stručnjaci tražili

Profesori su govorili i o garancijama koje bi eventualno tražili od ”Rio Tinta”, ako bi se projekat sprovodio.

Stevanović kaže da bi teoretski tražio takve garancije da bi kompenzacija štete koja bi eventualno nastala bila takva da "Rio Tinto” verovatno više ne postoji i da bankrotira ukoliko se dogodi šteta ili akcident koji je mogao da se predvidi.

Ukazujući na predviđeni period eksploatacije od 40 godina, kaže da je siguran će akcidenti da se dogode, poredeći situaciju sa slonom koga treba provesti kroz staklarsku radnju.

”Oni takve garancije ne mogu da daju. Oni su na puno mesta u svetu izazivali akcidente i ostavljali štetu”, navodi Stevanović.

Knežević napominje da su garancije stvar dogovora između države i kompanije i da su suštinski svi parametri zadani zakonom i pravilnicima.

"Ako bi se firma, ako bi se rudnik koji će dati garancije svog poslovanja držao u granicama koje su definisane pravilnicima, od kvaliteta vode do kvaliteta vazduha, do buke i svega ostalog, zauzimanje prostora, vraćanje prostora prvobitnoj nameni, onda tu nema nikakvih problema da se to ne proizvede”, smatra Knežević.

Ilić kaže da treba povezati nekoliko domaćih stručnjaka iz različitih oblasti i da oni treba da se dogovore u principu gde su kritične tačke i na tim kritičnim tačkama treba raditi.

"Sve ostalo, imati garancije i dobiti garancije za nešto, ja mislim da je to jedno pisano slovo na papiru, koje će da se održi jedno određeno vreme i kada prođe to vreme, onda prestaje i ta ako hoćete garancija. Ako ne postavite projekat kako treba, garancija vam ne koriste ničemu”, ocenjuje Ilić.

(Ne)postojeći standardi za litijum

Za njega bi, dodaje, bilo mnogo primamljivije da se od početka postave dobri i sigurni temelji, na kojima treba graditi.

Profesorka Dondur je saglasna sa profesorom Ilićem da su temelji važni, ali ističe da stvar i jeste u tome da oni sada ne postoje, da su standardi nepostojeći za litijum, koji je u masovnoj proizvodnji vrlo kratko.