Mladi i seks – znanje kao lek protiv rizičnog ponašanja i eksperimentisanja

Profesorka biologije Snežana Romandić kaže da mladi o seksu nedovoljno uče u školama.

“Seks je svuda oko njih, prodaje sve proizvode, na internetu je i društvenim mrežama, a deca su sklona eksperimentisanju. Međutim, škola ne daje dovoljno informacija koje su im potrebne. Nastavni plan i program je takav da on podrazumeva tek par časova tokom svake školske godine da se eventualno razgovara o tome”, navodi Romandićeva.

Naglašava i da je najveći problem što mladi barataju s velikim brojem poluistina koje su prilično štetne po njih, kao i da se ne obraćaju ni lekarima ni nastavnicima, a verovatno ni roditeljima kako bi dobili tačne informacije.

Ističe da o tako osetljivom pitanju treba početi razgovor sa decom onda kada ona nisu svesna osetljivosti toga.

“Dakle, o tome treba razgovarati još od prvog razreda osnovne škole. Neohodno je vršiti kontinuiranu edukaciju dece o njihovom zdravlju. Kada je reč o seksualnom nasilju, deca ne znaju čak ni da prepoznaju šta bi moglo da bude nasilje, a kod njih izaziva neprijatnost. Kada govorimo o samim seksualnim odnosima ili prevenciji i zaštiti, potrebno je dugo vremena da se deca oslobode na času. Deca ta pitanja obično postave posle časa i vrlo su osetljivi na ta pitanja i teško je dopreti do njih da vam oni postave pitanje da biste mogli da im date odgovor”, navodi profesorka.

Ukazuje da deca veoma retko postave takva pitanja na samom času.

“Uglavnom to pitaju posle časa ili vam pišu ceduljice pa ostavljaju na stolu da biste im dali neke informacije. Mislim da bismo mogli kao društvo malo bolje da uredimo te sisteme i da malo više pažnje posvećujemo i kroz plan i program i kroz prevenciju da bismo smanjili broj polno prenosivih bolesti”, navodi Romandićeva.

Mladi sve ranije stupaju u seksualne odnose, ali na rizičan način

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra napominje da mladi sve ranije stupaju u seksualne odnose, ali na rizičan način.

“To onda nosi čitav niz posledica za sobom – od polno prenosivih infekcija preko neželjenih ranih trudnoća”, ističe Ignjatovićeva.

Ukazuje da su informacije do kojih oni dolaze, najčešće preko interneta i vršnjaka, uglavnom iskrivljene, pune poluistina ili na nepravilan način oblikuju njihovo razumevanje seksualnosti, svoga tela, seksualnih odnosa, intimnosti, partnerskih odnosa, nasilja.

“Ne možemo da se pravimo da to nije deo relevantnih tema za njihovo odrastanje”, poručuje Ignjatovićeva.

Dva pokušaja da se uvede seksualno vaspitanje u škole

Do sada su bila dva pokušaja da se na neki način uvede seksualno vaspitanje u škole i oba puta nije uspelo. Prvi put je otkazano i pre nego što je počelo, drugi put je trajalo dve godine kao neka vrsta dopunske nastave i onda je i to prekinuto. I to uglavnom zbog otpora.

“Na površini problema pojavi se neki autoritet, obično neki konzervativni intelektualac, neki profesor univerziteta koji kaže to ne mogu da uče naše deca, to je preterano rano, to je uticaj nepogodnih zapadnih i ovakvih i onakvih tendencija. Dakle, mi hoćemo da se pravimo da su naše deca nešto mnogo različita od druge dece i da njih zapravo ove teme ne zanimaju. To, naravno, odmah preplaši Ministarstvo prosvete koje ne odgovori na dobar način na takve optužbe”, navodi Ignjatovićeva.

Navela i da imamo sve veći broj konzervativnih grupa, pokreta, pa i političkih pokreta koji se pridružuju tim pojedincima.

“Srpska pravoslavna crkva ne zaostaje u toj temi, ali mislim da je najveći problem zapravo pasivnost Ministarstva prosvete, Ministarstva zdravlja i sada novog Ministarstva za demografiju. Oni bi morali da ponude programe koji odgovaraju uzrastu učenika”, kaže Ignjatovićeva i dodaje da o tome deca treba da uče ne u osmom razredu, nego mnogo ranije.

"Moramo da steknemo poverenje među mladima i da ne pravimo od ovoga strašnu temu"

Profesorka Romandić napominje i da nije samo zadatak profesora biologije da uputi decu u seksualno vaspitanje.

“Tu bi trebalo da učestvuju i učitelji. Profesori biologije su uvek oni koji dođu na kraju, koji se pitaju za detalje. Ja verujem da bi sve moje kolege volele da svoje znanje prenesu i da imamo jednu zdravu naciju. To jeste naš cilj. Ne samo da ih edukujemo kako izgledaju nekakve biološke zakonitosti, nego da ih naučimo kako da se čuvaju i preveniraju svoje zdravlje i sutra postanu zdravi i odrasli ljudi koji će imati zdravo i normalno potomstvo”, navodi Romandićeva.

Ističe da nastavnici nekada improvizuju i pokušavaju da u najboljoj nameri dopru do svojih učenika i da im daju bolju podlogu za zdraviji život.

Govoreći o tome kako bi u svim školama mogao da bude jednak pristup ovoj temi na dobrobit dece, Romadićeva kaže da moraju da se naprave adekvatni planovi koji će se u postojećim predmetima implementirati.

”Da bismo o tome govorili, morali bismo o tome da govorimo više u medijima, morali bismo da osnažimo decu da budu dovoljno sposobna da prepoznaju i da imaju poverenja i u svoje nastavnike i u društvo. Sve ono što bi trebalo da ih nauči kako da se osamostale u životu. Dakle, pitanje poverenja i prestanak pravljenja nekih strašnih stvari oko priča vezano za seksualno vaspitavanje, odnosno za prevenciju njihovog zdravlja”, naglašava nastavnica.

Treba li nam novi predmet – seksualno vaspitanje

Ignjatovićeva navodi da nikada nisu zastupali ideju da seksualno vaspitanje mora da bude poseban školski predmet, već da može da bude i deo drugih predmeta.

“To je pokazao jedan od prvih programa za sveobuhvatnu obuku koji je i u predmetima kao što su srpski jezik i književnost, ali i engleski jezik. Deca mogu da prevode na engleski jezik sadržaj koji se njih tiče, a onda da postavlju pitanja možda i na papirićima profesorki biologije, razrednom starešini, stručnoj službi, psiholozima i pedagozima. Dakle, puno je načina i deca tu moraju da učestvuju, da budu aktivna, ali je bitno da je atmosfera dobra, da je bezbedna, bitno je da ih nastavnici nauče da nema ružnih šala na ove teme. To su osetljive teme. Potrebno je da poštuju svoje granice i poštuju granice drugih kada o tome govore”, ukazuje Ignjatovićeva.

Na pitanje kako je to rešeno u drugim zemljama i možemo li neki obrazac da prepišemo, Ignjatovićeva kaže da to nije dobar recept, jer se kulture međusobno razlikuju.

"Ali, ono što pokazuju istraživanja u zemljama gde postoji ovakva edukacije je da u proseku mladi kasnije stupaju u seksualne odnose, da bolje poznaju i više koriste kontraceptivna sredstva, uključujući kondom, da manje pokazuju diskriminatorno ponašanje jedni prema drugima i da je manje zastupljeno rodno zasnovano nasilje”, navodi Ignjatovićeva.

"Što je veće znanje, manja je spremnost mladih da se rizično ponašaju"

Navela je i program zdravstvenog vaspitanja o reproduktivnom zdravlju koji je primenjivan tri godine u Vojvodini, a koji je prošlo 10.000 mladih.

“Posle tog programa su sproveli procenu efekata. Isto se pokazalo da je znanje povezano sa rizičnim ponašanjem. Što je veće znanje, manja je spremnost mladih da se rizično ponašaju. Gde su oni stekli veštine između ostalog recimo asertivnog ponašanja, pregovaranja, što je jako važno u ovim ranim partnerskim vezama i da su unapredili svoje znanje posebno vezano za autonomiju odlučivanja. Ali i naučili gde su sigurni izvori informacija, gde ih potražiti, koga pitati”, ukazuje Ignjatovićeva.

Glavni izvori informacija mladih su internet i roditelji. Roditelji su često zbunjeni i sramota ih je da o tome da pričaju sa svojom decom.

”A internet nudi krajnje nepouzdane i netačne informacije. Tu je i dosta nasilja i dosta pornografije koja utiče na potpuno iskrivljavanje slike o seksualnosti i ovim odnosima", zaključuje Ignjatovićeva.