Otvoren konkurs za najbolje mlade kompozitore „Andrija Čikić“; majka Suzana: On će kroz ovu nagradu živeti

Andrijina majka Suzana Čikić kaže da je bio veselo dete.

„Bio je neponovljiv, poseban. Uvek je bio zainteresovan za sve, od najmanjih nogu. Voleo je da istražuje. Sećam se, žena koja ga je čuvala pre nego što smo ga upisali u vrtić je rekla kako se pomalo pribojava te njegove zainteresovanosti, da li će uzeti nešto što ne sme. I onda smo mi objašnjavali kako on sme sve, sem onoga što bi moglo da ga povredi“, kaže Suzana.

Ističe da je Andrija voleo da se druži, kao i da je uvek želeo da ima brata ili sestru, ali da ih nažalost nije imao.

„Ali je zbog toga bio posebno osetljiv i brižan prema mlađima. Nekako se uvek zaštitnički prema njima postavljao. Imao je stav u svemu. Osećaj za pravdu. Umeo je da dâ i da primi ljubav. Od te ljubavi koju smo mi u porodici imali, mi sada živimo“, ističe Andrijina majka.

„Ljubav prema muzici rodila se baš sa njim“

Andrija je posebnu ljubav gajio prema muzici. Njegova majka kaže da se ta ljubav u njihovoj porodici rodila baš sa njim.

„Mi u porodici svi volimo muziku. Suprug i ja nemamo muzičko obrazovanje, ali ja sam kao devojka svirala klavijature, suprug gitaru. I Andrija je rastao uz muziku. Andrija je slušao muziku još dok sam ga nosila u stomaku. Ja sam volela da se relaksiram uz muziku i sve smo radili zajedno, čak i tada. Često sam stavljala slušalice na stomak i zajedno smo slušali neke kompozicije koje su meni prijale, a videla sam i njemu. Kasnije su ga te kompozicije  smirivale i uspavljivale kada se rodio", kaže Andrijina majka.

Ističe da su veoma brzo shvatili da on zaista sluša muziku.

„Sa tri godine je bio u stanju da više puta traži da pustim istu numeru. Vrati, pusti mi još jednom. I onda su prijatelji koji su završili muzičku akademiju rekli: pa on stvarno sluša muziku, obratite pažnju na to“, objašnjava Suzana.

„Muzika je bila njegov život, on je živeo muziku“

Roditelji su to prepoznali i Andrija je krenuo u muzičku školu već sa šest godina. Počeo je da svira klavir i tokom obrazovanja osvojio je brojne nagrade, bio je đak generacije osnovne muzičke škole.

„Muzika je bila njegov život. On je živeo muziku stvarno. Ja sam čak pre tragedije pomislila da ga možda mi kao okolina malo vučemo u taj svet muzike zbog talenta koji ima. I onda sam ja u jednom momentu rekla, Andrija, ti znaš da imaš dar, ali ne moraš da se baviš muzikom. Možeš se baviti čime god želiš, ti imaš i neke druge talente. On je rekao, da mama, ali muzika mi je ovde, akademija je ovde, a sve ostalo je malo ispod“, ističe Suzana.

Sa šest godina je krenuo u pripremni razred, a na jednom javnom času je majku molio da ga pusti da nakon izvođenja njegovih drugara malo svira.

„I odsvirao je neku pesmicu koju smo mi vežbali kod kuće, tako ga je primetila profesorka i od tada su njih dvoje tim”, kaže Suzana.

Peković: Cilj takmičenja da se ime Andrije Čikića nikada ne zaboravi

Nije samo svirao, Andrija je i stvarao i komponovao. Upravnik Kolarčeve zadužbine Aleksandar Peković kaže da je Andrija bio  mali renesansni čovek.

„Zaista, sada kada u ovim mesecima nakon te tragedije razmišljamo i sagledavamo čitavu stvar i naravno bavimo se Andrijinim likom sa ciljem da se njegovo ime nikada ne zaboravi, zapravo nam govori sve u prilog tome da je on bio zaista jedan mali renesansni čovek. I u tom smislu je i naša kompozitorka Ana Krstajić, u prvim danima nakon događaja za ovu kompoziciju ‘Emocije’, koja je obišla čitav svet, napravila aranžman za simfonijski i za gudački orkestar”, navodi Peković.

Ukazao je da je tako i krenula čitava inicijativa, uz pokroviteljstvo Ministarstva kulture, da Zadužbina Ilije Kolarca realizuje memorijalno takmičenje pre svega sa ciljem da se ime Andrije Čikića nikada ne zaboravi.

„S druge strane, naša misija je da damo podršku i da pobudimo kreativnost kod mladih u Srbiji, a nadam se kasnije i šire. Tako da smo ovo memorijalno takmičenje segmentirali u dve kategorije za uzrast od 10 do 14 i od 14 do 18 godina. Ono može da prati i sistem muzičkog obrazovanja u Srbiji, ali to nije nužno da deca uopšte imaju obrazovanje, dovoljno je da postoji kod njih potreba za kreativnim izražavanjem, da imaju neku melodiju ili temu u glavi, da se taj zapis napravi uz nečiju pomoć ili samostalno i da nam se ta kompozicija dostavi”, naveo je Peković.

Rok za prijave možda će biti produžen do 29. oktobra

Naveo je da je rok za prijave nedelja 22. oktobar, ali da razmišljaju da taj rok produže.

„Mi upravo razmišljamo o tome zato što je došlo zapravo do velikog interesovanja, naročito u poslednjim danima, da ovaj termin, krajnji rok, produžimo za nedelju 29. oktobar”, dodaje.

Objasnio je da će finalno takmičenje biti održano u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine 14. novembra, kao i da će Radio-televizija Srbije snimati taj događaj, a tim Kolarčeve zadužbine će raditi direktan video-striming na Jutjubu.

„Nagrade za mlade su zaista stimulativne. U obe kategorije, prva nagrada je 100.000 dinara, druga 50.000, treća 30.000. Znamo da kod nas ima više različitih tipova takmičenja, naročito za instrumentalne soliste, klavir, itd. Mi smo želeli da damo podršku kreativnom delu koji se tiče komponovanja, jer je Andrija imao veliku potrebu, imao želju da se na taj način ispolji, a Emocije su samo jedna od njegovih kompozicija koja nam je ostala zabeležena, nažalost, u prerano prekinutom životu”, navodi Peković.

„Želeo je da svira u Karnegi holu – Andrija će kroz ovu nagradu živeti“

Najbolji mladi kompozitor poneće nagradu sa imenom Andrije Čikića. Na pitanje šta to njegovoj porodici znači, majka Suzana kaže znači da će Andrija živeti.

„Živeće. Živeće više od tih 14 godina. Nadamo se večno”, poručuje Suzana.

Čini se da je Andrija bio sinonim za upornost. U svom eseju koji je nagrađen on kaže: „Mislite sada mislite da sam samo zanesenjak i da su moji snovi nedostižni, ali ja verujem da uz talenat i rad nemoguće ne postoji”.

„On je postavljao velike ciljeve, verovao je u sebe i istrajavao je u tome što je sebi dao kao zadatak. Bodrio je i druge, sada od dece čujem kako su htela da odustanu od nekih svojih aktivnosti, nekog svog puta, on im je rekao taman posla, možeš ti to, ako mogu ja, možeš i ti”, ističe Suzana.

Ističe da su oni kao roditelji pratili njegov talenat i interesovanje i davali mu vetar u leđa.

„Nekako smo uvek želeli da mu kažemo da ne treba da se boji da sanja velike snove – i nije se bojao”, kaže Suzana.

Naglašava da je njegov san bio da jednog dana svira u Karnegi holu.

„Kada je imao deset godina, on je rekao mama, ali ako ja stvarno jednog dana budem svirao u Karnegi holu, hoćeš li ti doći? Ja sam rekla, naravno, ja ću preplivati Atlantik”, poručuje Suzana.