Dim iz odžaka kao jedini znak da je komšija dobro – trećina starih u Srbiji žive sami, mnogi bez ikakve pomoći

Različit je kvalitet života koji stari u Srbiji imaju – zavisi od godina, zdravstvenog stanja, visine penzije, dostupnosti socijalnih i zdravstvenih usluga. Nesumnjivo je da je najteže onima koji žive sami u ruralnim sredinama, gde čak ni komšiju nemaju u blizini. U pojedine sredine lekari dolaze svega jednom mesečno, a ponekad i ređe. U Srbiji ima 130.000 starih bez ikakvih primanja, od kojih su 115.000 žene.

"Veoma je teško biti star i bolestan, pogotovo onima preko 80, 85 godina. Živeti sam, nemati nikoga da se oslonite i posebno živeti u malim sredinama gde nemate infrastrukturu, zdravstvenu stanicu, komšije, niti prodavnicu", navodi Nadežda Satarić iz Udruženja ''Snaga prijateljstva''.

"Usamljenost je veliki problem"

Broj samačkih domaćinstava je prema poslednjem popisu povećan za 218.000. Među njima su i oni koji žive u ruralnim, planinskim sredinama. 

"Usamljenost je veliki problem, često nemaju ni komšije. Kuće su na brdu, komšije na drugom brdu, niko ne može ni da mu dođe. Kada puše dim vide da je neko živ. To znači da nije mnogo bolestan ako je zapalio vatru, to je njihov način komunikacije. Imaju i telefone, iz civilnog društva ih obučavaju da koriste 'pametne' telefone da bi ostali u kontaktu", ističe Nadežda Satarić.

Napominje da nije svim starima podjednako teško. S jedne strane, tu su oni rođeni pre Drugog svetskog rata, koji su nepismeni, nisu išli u školu, nemaju penziju,  žive u selima juga i jugoistoka Srbije, bez srodnika. S druge strane, tu je i "bejbi bum" generacija u kojoj je ogroman broj ljudi završio fakultete i svoje profesionalne karijere – žive zdravo, aktivno i produktivno.

Radoslav Milovanović, predsednik Udruženja privatnih domova za stare, kaže da je vreme da ljudi u Srbiji shvate da je starima mesto u domovima, a ne da budu sami i usamljeni u svojim domovima, bez odgovarajuće nege.

Ukazuje da su cene domova poskupele za dvadesetak odsto, budući da je i sve ostalo poskupelo. Teško je naći dom koji košta manje od 65.000 dinara mesečno.

"Neko ko ima dovoljno zaposlenih, stručnog kadra, dobru organizovanost, kvalitetnu uslugu u smislu održavanja lične higijene i higijene prostora, izvrsnu hranu. Kad pogledate i potrošačku korpu – šta može da se kupi za 2.000 dinara, a treba ugrejati, ohladiti, očistiti, pospremiti, platiti lekara, socijalnog radnika, medicinske sestre. Teško je bez povećanja cena ispuniti sve te uslove", naveo je Milovanović.