Kolegijum RTS-a: Čim zamirišu izbori, počne "sezona lova” na Javni servis

Čim zamirišu izbori, počne "sezona lova” na RTS.

Tako su u jednom danu primedbe na izveštavanje RTS-a izneli i predstavnici dela opozicije i premijerka Srbije, zaboravljajući da ovakva praksa nije svojstvena političarima iz zemalja Evropske unije kojoj teži i naša vlada i deo naše opozicije.

Kada parlamentarne stranke upute pismo s molbom, zahtevom ili nekom primedbom Javnom medijskom servisu, to RTS prima sa najvećom ozbiljnošću. Ali nije jednostavno ozbiljno prihvatiti zahtev dela parlamentarne opozicije upućen RTS-u u utorak, 12. septembra, pre svega zbog obilja neistina, kontradiktornosti i očiglednog nerazumevanja rada medija.

Teško je i razumeti, a kamoli sprovesti u delo zahtev za uvođenje dodatnih debatnih emisija, ali u kojima neće obavezno biti predstavnika "druge strane”. Ili krojenje programske šeme "lenjirom” u vremenu kada je taj posao dignut na nivo nauke. Šta tek reći za procentualnu raspodelu medijskog prostora na osnovu izbornih rezultata? Složićemo se sa predlagačima da to "nije mešanje u uređivačku politiku Javnog servisa”. To je potpuno preuzimanje uređivačke politike u koju se uredništvo više "ne meša", već posao radi po diktatu stranaka.

Zbunjeni ovakvim zahtevima, više nismo sigurni da li da kao veliki kompliment shvatimo priznanje parlamentarnih opozicionih stranaka da tokom zvanične predizborne trke RTS radi pošteno čak i po njihovom kriterijumima. Po tome smo jedinstveni među medijima u Srbiji i drago nam je što se taj princip Javnog servisa vidi i uvažava.

Neki zahtevi su nam nejasni. U debatnim emisijama na RTS-u opozicija je do sada dobijala pedeset odsto prostora, a sada se traži da se to svede na dvadeset ili trideset odsto. I da se sedamdeset do osamdeset odsto prostora predviđenog za političke stranke izdvoji za vladajuću koaliciju, koja je i sama bila glasna u takvom zahtevu, te možemo reći da je o tom pitanju postignuto jedinstvo vlasti i opozicije. Sreću kvare novinari i urednici koji ne rade na procenat, već uvažavaju interese društva koji se ne poklapaju nužno sa izbornom voljom istih građana iskazanom jednom u dve, tri ili četiri godine. Nema potrebe da ih podučavamo, znaju to odlično i sami, da politički život nije isključivo stranački i da politika nije samo borba za vlast, na izborima ili drugde.

Nije neobično, može se reći da je to već politička tradicija u Srbiji, da opozicione stranke organizuju proteste pred zgradom Javnog servisa. To jeste neprimeren pritisak koji, nažalost, ne primećuju ni domaća novinarska udruženja, ali pre svega ni komisije koje u predizborno vreme u Srbiju šalje Evropska unija i kojima je letak u dvorištu jedne televizije veće zlo od nasilnog upada u RTS.

Zatečeni smo saznanjem da su se zahtevi organizatora protesta, za koje su do juče govorili da ih je narod spontano organizovao, koji su se iz subote u subotu javno kleli da od njih neće odstupiti ni za milimetar, preko noći sveli na jedan jedini zahtev – da im se "otvori prostor" na RTS-u u skladu sa njihovim potrebama, a na osnovu izbornih procenata. Te da će se ubuduće svi protesti odvijati pred zgradom Javnog servisa u Takovskoj ulici, iako na tom mestu i u toj zgradi nije nastao niti je podstican nijedan problem zbog kojeg su protesti pokrenuti. Ili je možda problem što se novinari RTS-a ne ponašaju kao suorganizatori i učesnici protesta i na njih odlaze bez vuvuzela? Naprotiv. RTS je, opet, jedini medij u Srbiji koji se strogo pridržava zakona i propisa, kao i obaveze da bude društveno odgovoran, bez kalkulisanja da li je to rejtinški ili marketinški profitabilno.

Ono što smo veoma ozbiljno shvatili jesu obećanja organizatora protesta pod nazivom "Srbija protiv nasilja" da će se sa urednicima i menadžmentom Javnog servisa obračunati nasilno ukoliko predati zahtevi ne budu ispunjeni. Kao i 5. oktobra, naglašavaju oni, imenujući pritom zaposlene u RTS-u koji bi trebalo da budu meta nezadovoljnih građana. Nažalost, nije novina da se u Srbiji određenim novinarima obećava fizičko nasilje i da oni zbog toga dobiju policijsku zaštitu, jer znamo da su se takva obećanja u prošlosti ostvarivala. Novina je da to rade narodni poslanici, upravo oni koji bi trebalo prvi da stanu u zaštitu svih kojima se u društvu preti, bez obzira na to da li se sa onima kojima se preti slažu ili ne.

Opet je pitanje zašto na obećani linč ljudi iz RTS-a ne reaguju ni domaća udruženja novinara, ni Komisije EU u Srbiji, ni – republički tužilac.

Ne razumemo potrebu da se zakazuje nasilno upadanje u zgradu RTS-a ako upravo oni koji to traže bivaju pozivani u političke televizijske debate, ako se njihovi skupštinski nastupi prenose uživo, a izjave emituju u centralnim informativnim emisijama. Može se uvažiti to da se ne pojavljuju onoliko često koliko oni misle da zaslužuju, ali slutimo da ni unutar svojih stranaka i koalicija o tom pitanju nemaju jedinstven stav. U zbiru, pojavljuju se jednako koliko i predstavnici vladajućih stranaka, osim ako se svaki nastup ljudi iz državne administracije ne "knjiži” vladajućim strankama.

Umesto što obećavaju nasilje, najbolje bi bilo da predstavnici političkih stranaka, bilo da su u parlamentu ili u televizijskom studiju, pokušaju sa konstruktivnom raspravom i pristojnim rečnikom i ponašanjem, što ne isključuje žustrinu. Nedostaju nam takvi sadržaji, građani su ih željni, a u programskoj šemi već imaju najbolje mesto.