Ćurčijski zanat ume da uđe pod kožu, ali malo je majstora

Svakog jutra oko šest časova u porodičnoj manufakturi počinje život iznova. Ne zbog mnogo posla, već, kako reče stari majstor, koža traži tačnost i pažnju.

"To je zanat koji ne može da bude bolji, nikad ne ulazim ni u vatru ni u vodu, ne stojim pored aparata, nisu mi prljave ruke. Ja sam gospodin", kaže ćurčija Vlastimir Antanasijević.

Vlastina supruga Zlata je u penziji, ali je u radnji svakodnevno. U poslu koji je radila 35 godina i danas uživa.

"Ništa mi nije teško, stvarno mi nije teško, jer kad nešto znaš, za kaput, za bundu napraviš džep, rupice, sastaviš, baš ništa nije teško", kaže Zlata i dodaje da imaju mušterija, jer su jedini koji se tim poslom bave u gradu.

Antanasijevići kažu da im je najveće zadovoljstvo što se i njihov sin Nenad, inženjer tehnologije kožarstva, opredelio da nastavi zanat.

"Mama se šali kako su me prvo prepovili u kožu, pa onda u pelenu i tako, i onda to jednostavno uđe u krv. Onda su krenule te neke manifestacije gde smo mi odlazili, bili su to vašari, tata je tu bio iskusan, pametan, pa je malo para davao i meni i pridobi me na taj način. Ja sam posle ušao u posao i tu nema povratka", priča Nenad.

Njegova ćerka Petra kaže da je Nenad srećan dok radi, tako da i ona razmišlja da jednog dana pođe njegovim stopama.

U Zaječarskom muzeju nedavno je priređena izložba kožarskih proizvoda ove porodice.

"To je razlog više da mi kao jedan od identiteta naše lokalne zajednice upravo pružimo podršku održanju ovog ćurčijskog zanata, odnosno veštine i običaja koji se tiču krznara i njihovog umeća", rekao je Bora Dimitrijević, predsednik Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije.

Prema popisu stanovništva Zaječarske varoši iz 1883. godine, u gradu je bilo 13 ćurčija. Od tada do danas, sa modernim načinom života i svim onim što nam je on doneo, nažalost, knjiga je spala na jedno slovo.