Restitucija protiv uzurpacije tuđe imovine, čemu da se nadaju stari vlasnici

Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić rekao je, u intervjuu za RTS, da je Srbija potpuno i dosledno sprovela sve principe Terezinske deklaracije i da se sa crkvenom i sa jevrejskom restitucijom već došlo do skoro 700.000 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora.

Vi svake godine imate redovni izveštaj Agencije za restituciju. Ove godine, obeležavate deceniju postojanja, dali ste i vanredni izveštaj. Šta u njemu piše?

Tu smo obuhvatili sve podatke vezane za rad Agencije, a ono što je najbitnije u tom izveštaju koji je dostupan na našem sajtu, može svako da ga vidi, jesu pitanja kojima smo se bavili za ovih deset godina. To su sporna pravna pitanja, naša slaganja i neslaganja sa drugim državnim organima, u kom pravcu je išla restitucija, koji su bili naši stavovi, drugih državnih organa i pre svega stavovi sudova – Upravnog, Vrhovnog i Ustavnog suda.

Interesantno je kako se nekada odlukama sudova menjaju odluke, na to smo ukazali, i kako se naš pravni sistem nekako brusi tokom ovih deset godina i kako se menja.

Dosta imovine je vraćeno u naturalnom obliku, znamo da je bilo i problema zbog toga, kako ste ih rešavali?

U nekoj negativnoj praksi naših državnih organa, sudova, uglavnom se ne suoče sa problemom i tu često dolazi do odlaganja odluka, nekada je to nedostatak oportunizma, nekad nedostatak hrabrosti. Mi smo donosili odluke brzo i efikasno i za njih smo preuzimali odgovornost. Naravno, išle su i drugostepene odluke i odluke sudova koje su u 99 odsto slučajeva potvrđivale naše odluke.

Sa tim u vezi, podaci o vraćenoj imovini rastu, i posle objavljivanja. Da li pored poljoprivrednog zemljišta ima i objekata koje treba vratiti?

Nema ih mnogo. Ima još i u crkvenoj, i u restituciji kao posledici Holokausta, i u građanskoj restituciji. Ima još objekata, nije to više toliko značajno, to je sada, da kažemo, u odnosu na celokupnu imovinu koja je vraćena zanemarljiv deo. Ono što je ostalo za vraćanje u naturi je poljoprivredno zemljište, ali smo nekako napravili vrlo jasan put kako ćemo okončati i tu restituciju.

Nedavno je u Pragu održana međunarodna Konferencija povodom 13 godina od potpisivanja Terezinske deklaracije, pomogli ste da Srbija bude prva država koja je zakonski regulisala vraćanje imovine žrtava Holokausta koji nemaju potomke, da li je bilo problema i u primeni tog Zakona?

Ništa više nego što je u postupku građanske restitucije. Hajde da kažemo, možda i nešto manje, ali je postupak u principu bio isti i isti nivo efikasnosti.

On je specifičan i po tome što vi vraćate imovinu i kad nema živih naslednika?

Primaran motiv donošenja zakona je to da vraćamo jevrejskim zajednicama, a po samom slovu zakona – ako se pojavi živi naslednik – jevrejska zajednica je dužna da tu imovinu preda onome ko dokaže da je  naslednik.

Ono što bih želeo da kažem u vezi sa procesom Terezinske deklaracije je pozicija Srbije. To se polako zaboravlja, kad smo počeli taj postupak, Srbija nije bila punopravna članica konferencije, ali kada smo ušli u članstvo, Srbija je potpuno i dosledno sprovela sve principe Terezinske deklaracije, čini mi se čak i jedina.

Pored privatizacija, važan prihod budžetskog Fonda za restituciju su naknade od izvršenih konverzija na građevinskom zemljištu, do sada je naplaćeno 15 miliona evra, ali se najavljuje ukidanje naknada. Koliko to može biti smetnja za buduće isplate obveznica i akontacije?

Obveznik je država, to znači koliko budu jaka budžetska sredstva, i nije vezano za određeni izvor budžetskih sredstava. Konverzija za sada, ne dodiruje toliko građansku restituciju, ali će možda praviti probleme u crkvenoj restituciji i u restituciji kao posledici Holokausta.

Kako ćete rešiti te probleme?

Mi smo imali, ili imamo, slučajeve da se promeni namena ili da se pokuša otuđenje pre svega zemljišta koje je predmet restitucije. Zakon predviđa ništavost tih ugovora, tako da zakonski nije moguće osporiti prava u restituciji.

Ukupan iznos obeštećenja koji je do sada utvrđen iznosi 134.000.000 evra, a pravo je ostvarilo 8.539 osoba. Možemo li smatrati da je restitucija u Srbiji uspešna?

Pogledajte podatke, ovo su današnji podaci, vidite kako, na nedeljnom nivou imamo pomake.

Ali, često čujemo i nezadovoljne potražioce?

Ima ih, da, ali se restitucija kao proces odvija uvek u skladu sa realnim ekonomskim mogućnostima. 

I u realnom vremenu, dosta je spora.

Da, i u realnom vremenu, ali ako se poredimo sa svim zemljama koje su imale restituciju – evo neka uporede sa kojim kapacitetima, sa kojim brojem ljudi, kojim brojem predmeta su druge zemlje radile i još nisu završile restituciju.

I sa kojim sputavanjem, malo tu ima i drugih faktora?

Ima, najgore nasleđe sistema SFRJ su imovinski odnosi. Postoji jedna jaka tradicija uzurpacija tuđe imovine u našoj zemlji, to je činjenica, pre svega uzurpacija državne imovine, zbog višedecenijske nebrige, nekontrolisanja, čak nemanja evidencije šta država ima, došlo je u velikom broju slučajeva do toga da je taj prostor uzet kroz privatizaciju, uzurpaciju, kroz faktički falsifikate.

Mi i ne znamo koliko ima državne imovine jer nije ni popisana?

Ono što znamo, što se dogodilo u prethodnom periodu, u katastru je, nađemo mi podatke o tome, teže ali nađemo, ono gde je urađen jedan izvanredan pomak to je popis poljoprivrednog zemljišta kojim upravlja država.

Što se tiče drugih, negde imamo negde nemamo. Onaj čovek koji je deset i više godina ne plaća zakupninu, izbegava to na razne načine, ne plaća čak ni redovne  komunalne troškove, on je negde u svojoj glavi zamislio da je to njegovo i da može da radi šta hoće.

Ali sada se ovim Zakonom o konverziji, najavama izmena zakona o konverziji, njemu dodatno daje pravo?

Što se tiče konverzije, koliko ja znam, to je vezano za velike privatizacije, i moje pitanje kao građanina je da li je kod te privatizacije to zemljište plaćeno ili ne?

Vraćanjem imovine u naturi često su nezadovoljni i oni koji su tu imovinu neretko koristili bez ikakve naknade, to je taj slučaj o kojem ste sada govorili, da li je bilo pritisaka sa njihove strane?

Ima naravno. Ja možda ponekad i ne primetim pritisak ili primetim naknadno. Neki su legitimni, nije se prešla granica. Preći granicu znači da se koristi fizička prinuda, da se ugrožava fizički integritet nekoga ko vodi predmet. Najveća pretnja je da će se nešto objaviti u novinama. Koriste neku nadmenost i neku vrstu umišljene moći, da oni mogu da utiču na odluke. Ja kažem – ne mogu.