Ristić: Odnos prema mestima stradanja zastrašujući, decenijama smo negovali kulturu zaborava

Kažu da je najbolja učiteljica života istorija. Kraj oktobra i početak novembra su dani sećanja. Zašto je važno da sačuvamo sećanja, ali kako nam izgledaju spomenici koji su podignuti da ne zaboravimo.

Kada se uputite ka spomen-parku Jajinci, stazom oko crkve, odmah na ulazu sa leve strane zateći ćete stari krevet, dušek, komodu, kofu. Taman kada pomislite da ne može gore, istom stazom 10-ak metara dalje ima još smeća. Uz šumsku stazu ve-ce šolja i još džakova šuta.

Ovaj kompeks je 1986. godine Zavod da zaštitu spomenika kulture proglasio kulturnim dobrom. Nadležni odgovornost za čišćenje nelegalnih deponija prebacuju jedni na druge.

Iznad Užica, druga priča. Poslednjeg dana Užičke republike na Kadinjaču su pošli užički radnici, metalci, pekari, tkači... Većina je ostala tu, na 12-om kilometru od grada, njih oko 200, tačan broj i imena nikada nisu utvrđeni.

Deceniju kasnije sagrađena je spomen-kosturnica, prepoznatljiva piramida. Spomen-kompleks se prostire na nekoliko hektara, osvetljen je i redovno se održava. Svakog 29. novembra ovde se organizuje državna svečanost.

Simbol Leskovca Spomenik oslobodiocima ne služi nadležnima na čast. Vreme i neažurnost nagrizli su spomenik, koji čeka izradu registra spomeničkog nasleđa leskovačkog Narodnog muzeja i Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu, kako bi bio restauriran.

Spomen-park na padinama Hisara "Šumska boginja" sa krajputašima, koji čuva sećanje na borbu protiv fašizma, u boljem je stanju. Da volje ima da se spomenici, biste, spomen ploče očiste grad Leskovac pokazao je prošle godine kada su uklonjeni grafiti i rđa.

Spomenik u Kraljevu je nekad bio obavezno odredište đačkih ekskurzija. Knjige utisaka izgorele su sa zelenim vagonom na ulazu u memorijalni kompleks. Bio je simbol svih ljudi koji su došli u Kraljevo nakon Drugog svetskog rata bežeći od ratnih stradanja.

Do spomen-groblja sada nema ni putokaza. U odnosu prema žrtvama, posebno su ponižavajuće bare iz kanalizacionih cevi u podnožju bedema. Ispod njih je demolirano javno sklonište preduzeća "Skloništa" Srbije.

Radnici gradske Čistoće, za sada, uspevaju da bar masovnu grobnicu zaštite od nelegalnih deponija. Tragova kopita i kopački ima i među humkama. Sećanje na stradanje građana Kraljeva na ovom mestu svelo se na samo jednu ceremoniju 14. oktobra, koju proprate lokalni mediji. Zašto - i do kada će tako biti - od lokalnih vlasti još nema odgovora.

Kultura zaborava  

Istoričar Dejan Ristić rekao je gostujući u Beogradskoj hronici da smo mi decenijama negovali kulturu zaborava i nismo se bavili obogaćivanjem i objektivizacijom našeg znanja perioda Drugog svetskog rata i onog što se dešavalo na teritoriji cele Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i sada vidimo rezultate.

"Danas vidimo odnos mladih, i srednje generacije i kod starijih prema vojnim memorijalima. Odnos prema vojnim memorijalima i mestima stradanja je kod nas je zastrašujući i zabrinjavajući. To kažem ne samo kao istoričar, već i kao Srbin i kao neko ko ima pretke koji su stradali i u Prvom i u Drugom svetskom ratu", naveo je Ristić.

Na pitanje ko je kriv, Ristić napominje da nemamo sistem, koji se tek sada uspostavlja.

"To su prvi i hrabri koraci koji ulivaju nadu. Decenijama nismo imali sistem zaštite vojnih memorijala i mesta stradanja u Srbiji. Sa jedne strane imate lokalitete koji su pod ingerencijom lokalne samouprave, i tu je situacija podnošnjiva, poput Spomen-parka kragujevački oktobar, međutim najveći deo lokaliteta je prepušten nebrizi", istakao je Ristić.

Zašto se spomenak Jajinci tretiraju kao izletište 

Istoričar navodi primer spomenika Jajinci koji od kada su podignuti, nikome nisu povereni na staranje, što je doprinelo tome da se oni tretiraju kao park i izletište.

"Od momenta kada su uspostavljeni Jajinci, to je početak pedesetih godina prošlog veka, nikome nije povereno da se o njemu stara. Muzej žrtava genocida je inicijativu da mu se poveri na staranje Jajinci uputilo Ministarstvu kulture, još uvek čekamo da se ta inicijativa prosledi Vladi na odlučivanje", istakao je Ristić.

Kaže da većina nas demonstrira temeljno neznanje i nezainteresovanost za istoriju sopstvenog naroda posebno za stradalničku prošlost.

"Mi često naše žrtve nazivamo žrtvama fašizma, brkajući da su Italijani bili fašisti, da su Nemci bili nacisti, a da su Hrvati bili ustaše. Znači ne možemo govoriti o žrtvama fašizma u Beogradu ili u Kragujevcu ili Kraljevu. Tu su bili ili nacisti ili Bugari. Kod nas su svi fašisti i sve žrtve su žrtve fašizma", objasnio je Ristić i dodao da ima zloupotrebe termina fašisti i u dnevno-političke svrhe.

Predlog da đaci obilaze mesta stradanja 

Usvojen je predlog Muzeja žrtava genocida da đaci na ekskurzijama obilaze mesta ratnih stradanja u Srbiji.

Ristić kaže da pre svega u porodici moramo da negujemo kulturu sećanja, a potom kroz ustanove prosvete, kulture, nauke, umetnosti, kroz medije.

"Sami obilasci od strane dece najznačajnijih gubilišta sami po sebi neće puno značiti, ukoliko su izolovani, ali ukoliko sa decom radimo onda će nastava na lokalitetu biti mnogo efektnija nego u učionici", rekao je istoričar.

Ristić je naglasio da roditelji moraju da postanu partneri učiteljima svoje dece.

Na pitanje gde je granica između sećanje na žrtve i podrivanja međudržavne netrpeljivosti zarad dnevnopolitičkih poena, Ristić kaže da treba praviti razliku između evociranja i provociranja.

"Evociranje je negovanje kulture sećanja zasnovano na znanju i na pijetetu, a provociranje je zloupotreba kulture sećanja zarad političkih ili ideoloških poena i ciljeva. Dokle god se držimo znanja na dobrom smo putu", zaključio je Ristić.