Srbija se seća stradalih i prognanih u "Oluji" – tišina više nikada neće prekriti zločin

Председник Александар Вучић рекао је да су два разлога због којих су се окупили да би обележили погром и тежак злочин, највеће етничко чишћење после Другог светског рата на европском тлу.

"Први је туга због убијене деце, жена, стараца, због 250.000 прогнаних. Други је да бисмо упркос свима сведочили, да би се та сведочења чула и да би, онако како је то тражио Визел, од свих који слушају начинили своје сведоке. То је, да поново цитирам великог нобеловца, једини лек за равнодушност, то је такође наша обавеза оптерећена кривицом због свих година ћутања, срамотног и намерног заборављања сопствених жртава", поручио је Вучић.

"Довели су нас до ивице, сатерали су нас у ћошак. Рекао сам великима у свету да немамо више куд, немамо куда да идемо, а кад је тако, онда ћемо чувати и бранити наш народ, а ви гледајте можете ли са нама", поручио је председник.

Многи мисле, указује Вучић, да је тренутак у свету да га искористе за општи напад на Србију и на српски народ, злоупотребљавајући ситуацију у Украјини.

"Ујединили су се многи против нас, мислећи да је ово тренутак када поново могу да имају подршку за уништавање српског народа. У једној ствари су погрешили, то није Србија пораза, то није иста Србија, то није Србија која ће да вас се плаши и Србија које неће да стане пред вас. Много сте погрешили, чуваћемо Србију", рекао је Вучић.

Србија, каже, зна да памти и да се сећа, да поштује туђе жртве, али уме и да чува сећање на своје жртве.

"Никада нећемо заборавити патњу крајишког човека, Србина, који је протеран, који је изгубио своју земљу, своју кућу своју децу и своје родитеље", поручио је председник Србије.

Вучић је рекао да тишина више никада неће прекрити злочин над Србима.

"Лекцију смо научили. Више никада неће тишина прекрити злочин над нашим народом, нити ћемо икада пристати на то да у мраку одлазимо без гласа. Притом, наша политика остаће мир, мир и мир, готово по сваку цену", закључио је Вучић.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик рекао је да "девети пут овде кажемо да нам се неће поновити, али нам се ипак поновило".

"Поновило се исто оно што је било у Другом светском рату. Срби су прогнани. Тачно је, Олуја је погром, она је злочин, она је геноцид, она је етничко чишћење, она је континуитет онога што смо могли да гледамо из Другог светског рата. Коначно решење за Србе, како то каже Туђман, да нестану, да се никад не опораве, али ето, нисмо нестали", истакао је Додик.

"Срби из Крајине, полако овде у Србији и у Републици Српској, где их има 56.000, полако се опорављамо, свесни, уверени, да само окупљени и јединствени можемо да очувамо и сећање и памћење, да само на тај начин можемо да живимо. Да се уздигнемо и да кажемо да смо јединствен народ, да нисмо ни босански ни хрватски Срби, него да смо Срби", нагласио је Додик.

Поручио је да је његова земља Србија и да је његова земља Република Српска.

"Ја немам други идентитет и немам куд да се окрећем и куд да идем. Једино где желим да будем јесте Република Српска и јесте Србија. И једног дана, као резултат свих наших страдања, јаука, губитака које смо имали, мораће да дође то српско, наше, државно и национално јединство и да наше две државе, Републику Српску и Србију видимо јединствене у настојању да одбране наш идентитет и све оно што ми јесмо као народ", навео је Додик.

Поручио је да "не смемо више дозволити да нама управљају" и да "морамо да се окупимо око наших вредности и око државног руководства Србије и Републике Српске".

"Морамо да се окупимо око нашег настојања да одбранимо и да се захвалимо и да знамо да једино неће бити више наших колона, ако нас буде и зато бранила нас Србија, а Србија може да брани само ако је јака и зато Србија мора да буде вољена, да буде подржана. Она не сме да има треће, пете колоне, она мора да буде у једној колони постројена српском народу, да гарантује слободу. Не другима да узима, али не тако да будемо наивни као што су били наши тамо крајем Првога рата, када су уверени да доносе слободу широм бивше Југославије, веровали да ће добити симпатије, а на крају тог века, протерани смо, побијени. Нас су побили Хрвати у Другом светском рату, побили су нас у овом грађанском рату", поручио је Милорад Додик.

Додао је да "морамо да говоримо тачно и не можемо да говоримо ништа друкчије".

"Однос према Србима који су живели у Хрватској, наставио се једнако срамно свих ових година до данас, јер хрватска држава никада није вратила имовину, станове и све оно што су требали да врате Србима широм градова у којима су живели у Хрватској. То им је помогла и Европска унија, која је нама у БиХ и ја мислим да је то у реду, кроз разна законодавства натерала да вратимо станове који су били друштвени, као да су били приватни, приватним носиоцима станарског права. Само то није важило у Хрватској. То је била отимачина која траје данас", рекао је Додик.

Додао је да је живот Срба у Хрватској тежак.

"Ми морамо да научимо неке ствари кроз историју. Срби никада нису могли да живе друкчије него са слободом. Слобода је кључна реч наших живота. Слобода које нема ако немате државе. Свагде тамо где смо у другој држави нема слободе за нас. То најбоље видимо ми у Федерацији БиХ где настоје, не само да легализују то што је 150.000 Срба нестало из Сарајева, хоће да нас да нам кажу да су неки отишли добровољно, да им ништа није фалило. Били су избачени, побијени, једнако као и на многим другим местима. Срби су остављали градове, изграђене иза себе. Милијарде су уложили у Сарајево, милијарде су уложили на друга места. Книн је био чисто српски град. Те величине од 50.000 Срба колико је живело, нема нигде места на простору бивше Југославије да су Срби тако нешто учинили, да су Срби организовали логоре. Желе да кажу да јесмо, али нисмо", рекао је Додик.

Навео је да "матрица која је давно постављена нама као да никако не престаје".

"Зато морамо да останемо довољно свесни чињенице и контекста у којем живимо. Има неких међу нама који мисле да само ето треба да попустимо, да кажемо 'можда ће се неко смиловати'. Срби не смеју никада више да траже милостињу. Побијени смо, нестали смо, зато што је то била државна политика Фрање Туђмана да Србе треба тако ударити да се више никада не опораве и да нестану", нагласио је Додик.

Додао је да су "нестали Срби из Крајине", али да су "у свом срцу закључали свој завичај".

"Носили га и дан данас, ево и овде и свуда где сретнем те људе и многе друге, они живе свој завичај и зато је она наша, крајишка, која говори да нема раја без родног краја, тако истинита и тако саставни део свих нас", истакао је Додик и напоменуо да воли Србију и да га нико не може спречити да то наглас говори.

Поручио је да је биран у име народа да брани "наш идентитет и нашу снагу".

"Чинећи то, без обзира на санкције, без обзира на претње и све дотле док мој народ буде то хтео. Србија је данас завет наше слободе. Одлука и оно што смо могли да чујемо од председника Вучића толико пута да се више неће дозволити нова 'Олуја' и нови погром Срба одакле год, могли смо можда нешто и да видимо и да ја нешто наслућујем ових дана да су почели данас озбиљно схватају, па су своју првобитну одлуку да Србима на Косову наметну безакоње променили", навео је Додик.

Додао је да "морамо бити јединствени и да морамо припадати нашем националном бићу".

"Нека живи Србија, Република Српска. Нека живе Срби где год се налазе", рекао је Додик на крају свог обраћања у Новом Саду.

Сања Вулић, која је са дванаест година била у избегличкој колони, обратила се окупљенима и рекла да су у овом тужном дану њена осећања помешана.

"Туга и бол за огњиштем, родним крајем, родом и дан данас су присутни. Данас овде, међутим, осећам и велику част и пре свега захвалност, према господину Вучићу, свим званичницима и вама народе. Хвала вам свима што сте дошли на ово место вечерас, што не дозвољавате да егзодус и прогон 1995. године падне у заборава", рекла је Вулићева.

Истиче да њена најранија сећања досежу до почека 90-их година, када са успоставом нове полицијске станице почиње и малтеретирање српског становништва, тада већинског, у месту Двор на Уни у Хрватској где је и рођена.

"Сви лепи догађаји, радосни звуци из детињства потиснути су. Избрисани су фијуцима метака, оштрим звуком разбијених стакала...", прича Вулићева.

Наводи да их је отац на кратко, 1991. године склонио у шуму, те да их је убрзо извукао из шуме и послао пут Качарева у Србију.

"Борба разума и осећања мојих родитеља тада, трајала је скоро три месеца. Донели су одлуку да се вратимо, да мирно се боримо за опстанак наше лозе, на нашем огњишту. Нисмо никоме ништа нажао учинили. Доласком, дочекује нас исто што смо и оставили: свакодневни звук топова, хаубица, горело је небо...", каже Вулићева.

Додаје да 4. августа 1995. године отац телефоном обавештава мајку да има сат времена да спакује ствари и оде. "У страху је све изгледало могуће. Седамо у ауто и крећемо пут Бањалуке. Тог момента када смо стигли у Бањалуку, ништа не знамо ни о оцу, ни о баки, прабаки, деди. Знамо само да су кренули у колони, заједно са свим осталим српским народом", наводи Вулићева.

Истиче да је да је најтежи тренутак, који је проживела, био када су три дана заредом ишли до раскрснице у Бањалуци, којом пролази непрегледана колона трактора, ауто, мотокултиватора, покушавајући да пронађу њихове очеве.

"То нам полази за руком тек четврти дана, када у Бањалуку стиже и наш отац. Време за поздрављање и грљење немамо. Укрцава нас у стари, градски аутобус крећемо пут Србије. Он остаје и наставља трактором иза нас. Тих 15, 16 сати путовања, пробијајући се кроз колоне возила, трактора, гледамо страхоте у којој старци умиру, најрођенији плачу, сахрањују их поред пута без обележја", наводи Вулићева.

Истиче да је прошло 27 година и да их је, у међувремену Србија прихватила, као и да иако није рођена у Србији, сматра је својом државом, а Нови Сад својим градом.

Окупљени су минутом ћутања одали пошту свим страдалима у операцији "Олуја".

Патријарх Порфирије је у беседи у Новом Саду поздравио браћу и сестре из Црне Горе, Хрватске, са свих страна који су дошли у српску Атину.

"Поздрављам вас у име Божије, све сабране у име свих архијереја присутних, а најпре у име владике бачког Иринеја", рекао је патријарх Порфирије.

"Сви ми овде сабрани делимо исту, веома сличну историју. Породица владике бачког Иринеја је из Далмације одакле су многи стигли у Србију, његова породица је дошла возом без возног реда. И моја породица се на сличан начин обрела у овој гостољубивој српској покрајини", казао је Порфирије.

Истакао је да и многе друге владике имају сличну, личну и породичну историју.

Због тога се суштински и добро разумемо, због тога се окупљамо сваке године, у име Оца и Сина и Светог духа, да бисмо призивајући име Божје молили да упокоји суграђане, све који су невине августовске жертве 1995. године, навео је патријарх.

Сабрали смо се да се молитвено сетимо насилног егзодуса нашег народа са Баније, Кордуна, Лике, из Далмације, Славоније, рекао је патријарх Порфирије.

Све су то камичци у мозаику страдања, заједно са Јадовном, Јастребарским, заједно са Јасеновцем. Са нама су прежилели сведоци страдања.

Памтимн, али наше памћење није злопамћење, памтимо њихова сведочења да не би неко могао да каже то се није десило, рекао је Порфирије.

Стотину пута ћу да поновим да не злопамтимо, јер би гнев и бес сатрли нас саме, обеснажило би потенцијал у нама. Морамо гледати у лице Божије, у најневинијег који је разапет на крсту, истакао је патријарх.

"Имаћемо потребу да се моломо за све који пате и страдају. Отуда је људски неразумно и неправедно када неко налази разлог да онемогући било кога, просјака или цара, обичног грађанина или функционера, ма ког звања био, да се на месту Вукашиновог страдања сусретне са собом и Богом и да смирено упали воштаницу", поручио је патријарх.