Zašto je bilo potrebno šest godina za presudu u slučaju ubistva Jelene Marjanović

Sudsko veće je detaljno obrazložilo svoju presudu kojom je Zoran Marjanović osuđen na četiri decenije zatvora zbog ubistva supruge Jelene "na svirep i podmukao način". "Marjanović nije izvršio savršen zločin, on je izvršio teško ubistvo", navela je sudija Jelena Škulić u obrazloženju presude.

U obrazloženju se navodi i kakvi su sve dokazi uzimani u obzir, poput blata na pantalonama Zorana Marjanovića, ali i izjava veštaka koji su tokom suđenja rekli da je ubica imao jake emocije prema oštećenoj, kada se uzmu u obzir način i intenzitet povreda.

Profesor dr Mladen Milošević ističe da je dokaz na sudu svaki podatak ili saznanje na osnovu kojeg možemo da utvrdimo određenu činjenicu relevantnu za razjašnjavanje predmeta, pri čemu dokaz mora da bude pribavljen radom organa postupka na zakonom predviđen način.

"Postoji jedna stara rimska pravna izreka 'forma daje suštinu stvari'. Ako dokaz nije pribavljen na zakonom propisan način ne može da se koristi u postupku. Jedno od važnih načela krivičnog postupka je i da je teret dokazivanja uvek na optužbi – onaj ko tvrdi dužan je da dokazuje. Ako postoji sumnja, sud je dužan da se opredeli u korist okrivljenog", ističe prof. Milošević.

Najveću težinu imaju materijalni i neposredni dokazi koji dovode u neposrednu vezu izvršioca sa krivičnim delom – nalazi i mišljenja veštaka ili rezultat analize uzorka traga biološkog porekla, rezultat forenzičko-genetičke analize, objašnjava profesor.

Na pitanje kako je moguće da sveži dokazi nisu bili dovoljni u slučaju ubistva Jelene Marjanović, Milošević objašnjava da nije da nisu bili dovoljni, već da postupak traje određeno vreme.

Nije uobičajeno da postupak traje šest godina, ali nije, kaže, ni krajnje neobično. Komplikovani slučajevi umeju dugo da traju, naročito kada ima teškoća da se nađe dovoljno tragova.

"Bilo je, posebno u početku, više posrednih dokaza, ali je vremenom, analizirajući zasebne dokaze i gradeći neku vrstu celine, sud došao do zaključka", naveo je prof. Milošević. 

Kada se pribegava rekonstrukciji događaja 

Ukazuje da tužilaštvo i odbrana vode neku vrstu dvoboja oko svakog prikupljenog dokaza, a sud je taj koji mora biti uveren u istinitost činjenice da bi na osnovu nje doneo pravičnu presudu.

Dokaze prikuplja pre svega policija, ali je javni tužilac taj koji rukovodi predistražnim postupkom i istragom i daje naloge policiji da sprovede određene dokazne radnje, ili ih sam sprovodi.

Te dokazne radnje se ponavljaju i na samom javnom pretresu. I odbrana, ističe, može da prikuplja dokaze, ali i da zahteva da tužilac izvede određene dokazne radnje na njen zahtev.

Izjava svedoka, kaže, može imati veliku težinu ako je potkrepljena drugim dokazima i nije protivrečna, nejasna, nepotpuna ili u sukobu sa drugim dokazima i izjavama drugih svedoka.

Svako ko izvrši određeno zapažanje i može da prenese to opažanje, može da bude svedok. Međutim, problem je kada se pojave suprotni iskazi svedoka.

"Nekad se pribegava rekonstrukciji, ako se iskazi svedoka i okrivljenog ne slažu u vezi sa bitnom činjenicom. Tada je potrebno u kontrolisanim uslovima ponoviti događaj da bi se videlo ko je u pravu, ili kada se među sobom razlikuju iskazi svedoka", rekao je prof. Milošević, dodajući da tada važi pravilo slobodnog sudijskog uverenja – sud na osnovu objektivnih mera odlučuje kome će pokloniti poverenje.

Podseća da osuđeni Zoran Marjanović ima pravo žalbe i da će presuda biti pravosnažna tek kada Apelacioni sud odluči po njoj.