Zaboravljeni fond – ko je bio dobrotvor Rajko Đermanović

Aco Dragićević nam je najpre prosledio svoj tekst objavljen u 46. broju Dijaspore, još 2006. godine, pod naslovom "Istraživačko novinarstvo" koji je preneo priču o fondu vrednom dva miliona švedskih kruna, osnovanom daleke 1977. godine u Stokholmu i namenjenom stipendiranju studenata, na prvom mestu srpske nacionalnosti, iz nekadašnje Jugoslavije.

Dragićević u tom tekstu, pominje kako u Švedskoj postoji fond Đemanović za stipendiranje studenata iz Jugoslavije i da fond raspolaže ogromnom sumom novca.

Kako je i nama pričao, Aco se odmah obratio Poreskoj upravi Švedske, koja vodi preciznu evidenciju o ljudima i domaćinstvima i određuje matični broj. Olakšavajuća okolnost je svakako bila i činjenica da su sve javne službe u toj skandinavskoj zemlji veoma predusretljive prema svima koji im se obrate, čak i kada je situacija takva da neko nekoga traži samo znajući njegovo prezime i to ne sa potpunom pouzdanošću da baš tako glasi.

Službenica nije pronašla nikoga pod prezimenom Đemanović, ali je Aca uputila da se obrati delu Gradskog arhiva u Stokholmu koji vodi evidenciju o umrlim stanovnicima.

U telefonskom razgovoru sa, ponovo, službenicom sada arhiva, saznao je da pod rečenim prezimenom nema evidencije, ali da je postojao Đermanović, imenom Rajko. "Rođen 23. novembra 1898. godine (Jugoslavija), umro 6. juna 1991. godine (Švedska); udovac od 18. januara 1985 godine. Poslednja adresa na kojoj je živeo - Park jorgovana broj 1, na periferiji Stokholma, je zapravo starački dom," sažeo je ukratko Dragićević u Dijaspori.

Kada je ubrzo zatim stigao na pomentu adresu, zatekao ga je prizor koji se ne zaboravlja - jorgovani su zaista bili u punom cvatu i opravdavali najlepšom slikom ime ulice. I osoblje u domu za stare bilo je, ponovo, ljubazno, pa kako su obećali, tako je na adresu časopisa Dijaspora za mesec dana stiglo sve što su oni imali od podataka o Rajku Đermanoviću uključujući njegov testament.

Dakle - ko je bio Rajko Đermanović? Rođen je u Zagrebu, pretpostavlja se u imućnijoj porodici. Na Zagrebačkom univerzitetu je završio Pravni fakultet, a usavršavao se u Parizu gde je i doktorirao. Do Drugog svetskog rata, radio je u Beogradu gde je imao advokatsku kancelariju.

Bio je generalni sekretar Samostalne demokratske stranke i jedna je od ključnih ličnosti demokratske opozicije kraljevoj diktaturi između dva svetska rata. Drugi svetski rat proveo je u koncetracionim logorima u Nemačkoj.

Posle oslobođenja dolazi ponovo u Beograd i prihvata ponudu novih komunističkih vlasti, kojima su bili neophodni školovani kadrovi, da radi u diplomatiji nove Jugoslavije iako nikada nije promenio svoje socijal-demokratsko ubeđenje. Kao ambasador, službovao je u Norveškoj, Brazilu, Kanadi, Danskoj i Švedskoj.

Kada je sredinom pedesetih godina prošlog veka izbio dobro pozanti sukob Tita i Đilasa, Đermanović se stavio na Đilasovu stranu i odbio da dalje radi u diplomatiji SFRJ iako mu je već bilo ponuđeno novo ambasadorsko mesto u Japanu.

Zatražio je i dobio politički azil u Švedskoj, uz samo jedan uslov - da se oženi devojkom takođe socijal-demokratskih ubeđenja, što je ubrzo i učinio oženivši Maj . Ostao je da živi u Stokholmu kao profesor na univerzitetu. Govorio je pet svetskih jezika.

Ovi podaci o Rajku Đermanoviću sada su dostupni u najvećoj meri zahvaljujući kontaktu sa Rajkovim političkim istomišljenikom, takođe emigrantom, Markom Milunovićem, jednim od retkih među našim ljudima u Švedskoj sa kojima je Rajko uopšte imao kontakt, navodi Dragićević.

Obojca su bili socijal-demokrate i Jugosloveni. Zajedno su pokrenuli list Jugosloven čijih je oko dvesto brojeva štampano na šapirografu i koji je bio samo jedan od više sličnih jugoslovenskih listova koji su se zalagali protiv Titove Jugoslavije, a za jugoslovenstvo.

Postojanje opozicije zvaničnim jugoslovenskim vlastima u Švedskoj, a posebno agilnost Milunovića doveli su i do toga da se onemogući kandidatura Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir, dodaje Dragićević.

Milunović je takođe napomenuo da je Rajko Đermanović i autor jedne knjige o Jugoslaviji što se pokazalo kao tačno. "U Librisu, bazi podataka o svim knjigama koje se nalaze u švedskim bibliotekama pronalazimo među autorima Rajka Đermanovića i njegovu knjigu "Kobni put Jugoslavije".

Određujući joj proročanski naslov, autor se upustio u analizu totalitarnog komunističkog sistema vladavine i slutio njegov koban kraj u zemlji čijim narodima nikad nije pružena pravična šansa da stvore demokratiju kako je Đermanović zapisao u knjizi", piše Dijaspora 2006. godine.

Među biografskim podacima je i onaj iz testamenta glavnog junaka ove priče, diplomte i univerzitetskog profesora Rajka Đermanovića, koji je dobijen zahvaljujući domu za stare u Parku jorgovana u predgrađu Stokholma u kojem je proveo poslednje godine.

A on je otkrio da su još 1977, Rajko i njegova supruga Maja, s kojom je bio u braku do njene smrti 1985, osnovali fond pod njihovim imenima.

Ovako je to prenela Dijaspora (da se još jednom pozovemo na tekst u tom časopisu): U obećanom pismu iz staračkog doma, u testamentu Đermanovića, zaista, piše kako je njihova poslednja volja da se utemelji Fond Rajko i Maj Đermanović. Odredili su i njegova pravila i zadužili izvršioce. U testamentu piše kako će se sredstva prevashodno upotrebljavati za specijalizaciju jugoslovenskih državljana, muškaraca i žena, koji dolaze u Švedsku na predlog Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu ili Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. 

Testament je u nekoliko navrata menjan, ali deo o osnivanju fonda - ne.

Kada pre petnaestak godina Aco Dragićević dolazi do podataka o njegovom postojanju fonda, na računu je bilo oko dva miliona švedskih kruna (oko dvesta hiljada evra) i bio je netaknut. S obzorom da je Đermanović preminuo 1991. godine, što je koincidiralo sa početkom krvavog raspada Jugoslavije i prokazivanja srpskog naroda u očima celog sveta, Dragićević smatra da je to bio i glavni razlog zašto je postojanje fonda, koji bi mogao pomoći mnogim srpskim postdiplomcima za dalje usavršavanje, potpuno pao u zaborav, kao da ne postoji.

Čudi se donekle kako na njegovo postojanje nisu podsetili Đermanovićevi politički istomišljenici okupljeni u Švedskoj oko lista Jugosloven. Čudi se, ali manje, kako to da pre nego što se on obratio, SANU sama nije više uputila potencilajne stipendiste da jedan takav fond postoji.

Najmanje je za čuđenje što je sam Rajko Đermanović odredio da Švedska kraljevska akademija bude poslednja instanca koja treba da definitivno odobri nečiju molbu za stipendiju.

Prvi konkurs je raspisan godinu dana pošto je Aco Dragićević istražio sve o čemu smo prethodno pisali, a do sada je, prema njegovom saznanju, četvoro studenata postdiplomaca dobilo stipendiju iz Fonda Rajko i Maj Đermanović.

Zainteresovani studenti za specijalizaciju u Švedskoj uz pomoć sredstava iz fonda, treba da se obrate Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu.

Konačnu odluku o izboru stipendista, donosi Kraljevska akademija nauka Švedske, navodi Dragićević, najzaslužniji za otkriće ovog fonda, na kraju teksta svog časopisa Dijaspora.