Dnevnik jednog proleća, kako se NATO bombardovanja sećaju oni koji su 1999. bili deca

Šizele i smirele – sirena za vazdušnu opasnost seća se skoro pa svako dete koje je odrastalo u tadašnjoj Jugoslaviji proleća 1999. godine. Kako su ih sirene plašile, od čega su u skloništima strepeli, a šta ih je radovalo – oni koji su bili deca tokom bombardovanja svoje uspomene sabrali su u svojevrsnom dnevniku, a knjigu je priredila Adrijana Jevtić.

"Skoro čitavu deceniju sam se bavila turizmom i svaki put kada bi stranci posećivali Beograd oni su išli na mesta koja su bombardovana ovde, zatim bi se vratili nama i postavljali bezbroj pitanja vezanih za taj period. Tako da smo mi iz dana u dan ponavljali svoja sećanja i uspomene na bombardovanje, i jednostavno mi je samo sinulo: a zašto ja to ne bih zapisala", ističe Adrijana.

Ideju je, kaže, prvo podelila sa prijateljima i porodicom, a ubrzo potom je počela da traži decu i sakuplja njihove priče.

"Tako da sam podelila poziv na društvenim mrežama i onda su ljudi koji su se oduševili idejom širili sve to dalje, tako da su do mene dolazili potpuno nepoznati ljudi koji su bili zainteresovani da napišu svoja sećanja", dodaje Adrijana.

Ima, navodi, različitih godišta, najmlađa devojka je imala tada godinu i po dana i ne seća se ničega, ali imala je dva starija brata koja su joj prepričala dogodovštinu sa njom,pa ju je ona napisala u zbirci.

"Imamo i dva maturanta od 19 godina. Najstarija je Snežana iz Čačka, koja je tada imala 23 godine i koja je tokom celog bombardovanja vodila dnevnik", kaže Adrijana.

U dnevnik je stalo 78 dana bombardovanja i 109 priča dece iz cele Srbije.

"Većina priča počinje opisom samog početka bombardovanja, odnosno večeri 24. marta, i uglavnom su svi bili ispred televizora i gledali su meksičku sapunicu. Međutim, kasnije imamo priču o večeri kada je bombardovan RTS. Tu su nam i priče iz Užica, Niša i ostalih gradova", navodi Adrijana.

Najpotresnija su svedočanstva dece sa Kosova

Ipak, kako objašnjava, najpotresnija su svedočanstva dece sa Kosova.

Te priče su, kaže, zaista veoma teške, jer su mnogi od njih morali da napuste svoj dom zauvek, pisali su i o svom prihvatanju i neprihvatanju u novoj sredini.

Adrijana je knjigu priređivala dve godine i nakon svega radosna je jer je uspela u svojoj misiji – da otrgne od zaborava dečje priče o bombardovanju i osigura da se njihova sećanja ne zaborave.