Spomeniku u Konarevu krije tužnu priču o gladnoj deci iz doma

"Mislila sam da je to neki od kičastih spomenika koji su krajem prošlog veka počeli da niču na grobljima po Srbiji. Do pre desetak godina, ni slutila nisam u kakvoj sam zabludi bila", rekla je Radmila Vesković, novinarka portala Krug.

Nažalost, kraljevačka novinarka Radmila Vesković nije jedina koja dugo nije znala da se iza priče o spomeniku zapravo krije priča o deci koja su tokom Drugog svetskog rata bolesna i neuhranjena umirala u Domu za izbegličku decu u Mataruškoj Banji. Skelom su prebacivana u Konarevo i sahranjivana na tamošnjem groblju.

"Istražujući za tekst, naišla sam na jedno tumačenje Spasoja Krunića, arhitekte, koji je autor ovog spomenika, da zapravo ova piramida simbolizuje krov kuće za duše sve dece koja su ovde pokopana i da su ove male piramide zapravo krovići njihovih kuća", istakla je Radmila Vesković, novinarka portala Krug.

Umirala su od neuhranjenosti i zaraznih bolesti. Više od pedesetoro u prvih godinu i po dana rada Doma za srpsku izbegličku decu. Tamo je Komesarijat za izbeglice u Nedićevoj vladi od juna 1942. smeštao uglavnom decu sa teritorija kojima je upravljala NDH, ali je bilo mališana iz svih okupiranih krajeva. Do 1947. u vile u Mataruškoj dovodili su ih uglavnom roditelji koji nisu mogli da ih prehrane.

"Najteže je bilo prehraniti tu decu, najteže je bilo obući ih, 50 odsto Kraljevčana je u tom periodu nosilo drvenu obuću. Deca su dolazila gola, bosa, bolesna i gladna", rekla je Mirjana Savić, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Kraljevu.

Oskudne zalihe hrane, odeće, obuće i sredstava za higijenu upravnici i vaspitači morali su da raspodele, u pojednim trenucima i na više od 1.000 dece. O tome svedoči i ćerka jednog od štićenika doma.

"Jedan od utisaka je vrlo interesantan kada je on pričao o toj proji, o toj kocki proje koja je bila teška i da se pojede. Drugi momenat koji je možda bio njima mnogo teži, to su bile vaške, naravno da su svi bili ošišani do glave, ali i šuga", rekla je Stojana Luković Andrić, ćerka jednog od štićenika doma u Mataruškoj Banji.

Na sve to, za "Nedićev dečji grad", kako su ga zvali u tadašnjoj štampi, interesovali su se i partizani i četnici.

"Bilo kakva saradnja bila je skrivena. Vodilo se računa da ne dopre do javnosti da se ne bi neko svetio kako upravi doma tako i deci koja su bila tamo. I ma koliko i provejavalo nezadovoljstvo tim nekim svakodnevnim uslovima života, hranom, ipak su deca imala gde da budu sklonjena od smrti", rekla je Mirjana Savić iz Narodnog muzeja u Kraljevu.

I slavili su život decenijama kasnije na redovnim okupljanjima u Mataruškoj Banji. To svedoči ćerka prosvetnih radnika iz tog mesta koji su ih rado ugošćavali.

"Po njima, niko ne bi mogao da zaključi da su prošli sve te strahote koje su ih zaista snašle. Svi su bili zadovoljni svojim životom, svojim poslom, porodice su svoje imale", istakla je Dragana Đurović.

Ima onih koji su pomagali da se sedamdesetih godina prošlog veka izgradi spomen-obeležje za drugove koji nisu bili iste sreće. Osnovci iz Konareva su do polovine osamdesetih jednom godišnje odlazili na groblje, slušali o deci koja su tu sahranjena i o domu koji je u vreme rata zbrinjavao mališane. Istoriju koju bi, za početak, trebalo da saznaju bar svi kraljevački đaci.