Ratni plan Kolubarske bitke prvi put na RTS-u, dan kada je vaskrsla srpska vojska

Slobodan Đukić je naglasio da je u pitanju najveća pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu, čiji je značaj nemerljiv. Austrougarska ofanziva na Srbiju počela je još u avgustu na Ceru i borbe su neprekidno trajale sve do sredine decembra 1914. godine. Finale tih borbi bila je Kolubarska bitka.

Srpska vojska je, naveo je, prethodno ratovala protiv Turske, ali nikada do tada nije ratovala protiv jedne evropske, moderne vojske kakva je bila austrougarska, koja je pored toga bila brojnija i bolje naoružana od srpske.

Takođe, Austrougari su verovali da srpska vojska neće odoleti i da će posle prvih borbi da se raspadne i da će svaki vojnik otići svojoj kući, tako da je ta Kolubarska bitka bila veliki ispit i za srpsku vojsku i državu. 

"Odnos je bio oko 450.000 austrugarskih vojnika i 350.000 srpskih. Sama suština nije u tome, već u jednoj organizovanoj odbrani koju je srpska vojska pružila na kolubarskim položajima i upornoj odbrani naročito Moravske divizije na položaju Vrapče brdo kod Lazarevca, gde se deset dana uporno branila ta divizija izložena napadima Austrougara sa severa, zapada i juga", objasnio je Đukić. 

Nakon tih krvavih borbi kod Lazarevca srpska vojska je bila iscrpljena i doneta je naredba o povlačenju. Podrazumevala je da se zbog daljeg povlačenja na istok mora napustiti prestonica Srbije – Beograd.

To je, kaže Đukić, bio kritičan momenat, jer su Austrougari glavninu snaga uputili ka Beogradu i severno od Rudnika za Moravskom divizijom, jer su mislili da je tu glavnina srpske vojske.

"Jedan deo srpske vojske, Prva armija pod komandom Živojina Mišića nije bila severno od Rudnika, nego se nalazila na području Gornjeg Milanovca. Zahvaljujući Živojinu Mišiću koji je bio odlučan vojskovođa i koji je dobro znao da se rat ne može dobiti odbranom, bitka se dobija samo napadom, predložio je da se 3. decembra krene u odlučan protivnapad koji je počeo na Suvoboru i koji je za Austrugare predstavljao veliko iznenađenje, jer su oni smatrali da se srpska vojska više neće moći sastaviti sve do Kragujevca",  navodi pukovnik. 

U bici svi građani, došao i kralj Petar

Rat je najteža obaveza i on mora biti najpravednije raspoređen na sve građane. U Kolubarskoj bici su, navodi Đukić, u rovu bili i seljaci koji su bili vojnici, rezervni oficiri su bili učitelji, trgovci, advokati. U stroju su bili princ Đorđe Karađorđević, njegov brat regent Aleksandar je komandovao vojskom, a na poprište Kolubarske bitke došao je i sam kralj Petar.

Vrhunac svega je dovođenje 40.000 regruta u borbu, a među njima je bilo i 1.300 kaplara. To su, objasnio je Đukić, bili studenti fakulteta i učenici srednjih škola koji su nakon kratkotrajne obuke dobili čin kaplara i upućeni u rat.

"Praktično u Kolubarskoj bici su učestvovali svi od seljaka do studenata. Još je Napoleon rekao da je država nepobediva ako je sam narod brani. I to jedinstvo koje je ispoljeno u Kolubarskoj bici je jedan svetao primer koji može da nam služi i danas i treba da nam bude vodilja kojim putem treba da idemo", smatra Đukić. 

Ratni plan Kolubarske bitke 

Prvi put gledaoci i čitaoci RTS-a mogu da vide ratni plan Kolubarske bitke. Kako je objasnio pukovnik Đukić, reč je o rasporedu Treće armije nakon Kolubarske bitke, jer dok je sama bitka trajala nije bilo vremena da crtaju ovako detaljne karte.

Međutim, dodaje da ono što se desilo 3. decembra jeste početak te protivofanzive koju je predvodila Prva armija Živojina Mišića i koja je do 5. decembra povratila Suvobor i probila austrugarski front.

Njihov glavnokomandujući Oskar Poćorek je tada naredio da iz Beograda Sedma divizija napadne Kosmaj i da probije severni front srpske vojske. Ključni momenat, kaže Đukić, desio se 8. decembra, kada Prva armija Živojina Mišića ulazi u Valjevo, a austrougari zauzimaju Kosmaj.

Istog tog 8. decembra pristigla je Timočka divizija koja je odbacila Austrugare s Kosmaja i omogućila Živojinu Mišiću da nastavi dalje.

Zbog toga je Poćorek naredio povlačenje vojske i onda je, priča Đukić, nastao haos, dezorganizacija u njihovoj vojsci i na krilima njihovog sveukupnog pada, srpska vojska je 15. decembra ušla u Beograd.

Zašto Francuzi Kolubarsku bitku zovu srpska Marna

Đukić je istakao da su ovakve bitke veoma retke u istoriji ratne veštine, jedna vojska koja je bila u odbrani, povlačila se, bila je na pragu poraza i došlo je do preokreta.

"Presudna je bila svest kod srpskih podoficira da se do pobede može doći samo protivnapadom i to je zasluga Živojina Mišića koji je bio pobornik te ofanzivne doktrine u srpskoj vojsci. On je posle ove bitke dobio titulu vojvode srpske vojske", naglasio je Đukić.

Podsetio je i da je vreme u kojem je vođenja Kolubarska bitka od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine, veoma važno, jer je za to vreme na zapadnom frontu vođen pozicioni rovovski rat, a to znači da nije bilo manevarskih borbi, i da je jedina bitka koja se u to vreme u Prvom svetskom ratu odigrala Kolubarska.

"I ona je dobila medijski odjek u Parizu, Londonu, čak se i u Americi pisalo o njoj, jer je na drugim frontovima bilo zatišje. Znači Kolubarsku bitku porede s bitkom na Marni, zovu je srpska Marna. Kao što su Francuzi na Marni zaustavili Nemce tako smo mi na Kolubari ne samo zaustavili nego i pobedili austrougarsku vojsku, gde je zarobljeno 42.000 njihovih vojnika", objasnio je Đukić.

Kazao je i da je pronašao naređenje u vojnom arhivu, u kojem general Stepa Stepanović naređuje da se pronađe koje austrugarskom ratnom zarobljeniku skinuo čizme i da mu se vrate.

"Razumete li koji je to stepen discipline, jednog profesionalizma bio u srpskoj vojsci u to vreme i to treba da nam služi i danas kao primer", smatra Đukić.

Disciplina i odgovornost

"Evo primera. Na Kolubari gde je Moravska divizija bila izložena najžešćim napadima komandant je tražio od generala Stepanovića da se povuku na Kremenicu, međutim Stepanović je odgovorio -'Nisam ja nadležan da menjam naređenja Vrhovne komande'. Ta Moravička divizija je i pored toga što je imala 4.000 poginulih i ranjenih vojnika izvršila svoj zadatak", ukazao je Đukić.

Ocenio je i da je veoma bilo važno da je u vojsci postojala čvrsta disciplina koja je i te slučajeve malodušnosti, jer je bilo normalno da u jedinicima koje su pretrpele takve gubitke pada moral.

"Međutim, postojala je jedna čvrsta vojna organizacija koja je izgrađena još u miru i koja je tu položila svoj ispit", zaključio je pukovnik Slobodan Đukić.