Jelići dva kilometra od struje u 21. veku

Svetlana Jelić kaže da je za pet godina dobila dve ćerke i da se ostalo ništa nije promenilo.

Dvadeset goveda imaju, živinu, brvnaru, gumene opanke, pa čak i grlo za sijalicu - ali struju nemaju. Pare ne traže. Niti dinar od države. Samo svoje pravo na sijalicu u 21. veku.

Darko Jelić kaže da deca ne mogu da uče, ne mogu da pišu, da gledaju televizor. 

"Kad dođu izbori svi traže glas i obećavaju, biće struja - od toga nema ništa. Biće voda, evo vode još nema", rekao je Darko.

U jednoj sobi svi spavaju. Šestoro mališana jedno drugom do uveta. Od dve do 16 godina. Marijana i Marija, Mićo, Marko, Miloš i Marjan. Obećanja se pletu godinama.

"Od najbliže kuće gde ima struje, to je od Milanka Smolovića, ima oko kilometar i po do dva. Nekoliko puta smo pokušavali i preko lokalne samouprave i preko institucija do Beograda, međutim, to nije urodilo plodom", kaže Blagoje Kaličanin iz Karajukića bunara.

U EPS-u kažu, da nisu nadležni za Jeliće, jer im je imanje na teritoriji Crne Gore. Istina. Žrtva su raspada nekadašnje države na Srbiju i Crnu Goru. Deo imanja ostao je nekoliko koraka u susednoj zemlji. I to je razlog zašto Jelići nemaju struju.

"Da se mi vodimo u Crnoj Gori mi bismo plaćali porez u Crnoj Gori, mi plaćamo u Srbiji. I kada je glasanje mi glasamo u Srbiji a ne u Crnoj Gori. Moraš da doneseš dva-tri tovara vode da opereš ovoliku decu. Eto kako izgleda", rekla je Svetlana.

Prema njenim rečima jedino od stoke može da se živi.

Tri hleba dnevno, pojede se u domu Jelića. Mališani se stide, ne žele da govore. Najstariji Mićo, i fudbal igra na svoj način.

Pešter. Ovde se i zima čuje. Jedino što se ne čuje je dugogodišnji glas Jelića koji vape za strujom. Potrebno je samo malo dobre volje da sveća i ova petrolejska lampa budu zamenjene sijalicom.