Pitali smo medijskog eksperta šta Srbi čitaju na internetu, njegov odgovor nas je porazio

Čuli smo na panelu da je poverenje veće prema tradicionalnim medijima nego prema onlajn-medijima. Kako to promeniti u korist onlajn-medija?

S jedne strane, auditorijum tradicionalnih medija je stariji. A ovo su mladi mediji i mlade generacije, koje su nepoverljive po prirodi. One su i kritičnije. 

Kada razmišljate o medijskom sadržajima zbog kojih se posećuju ti mediji, on je ozbiljnije shvaćen i spremljen kad je TV u pitanju, nego internet. Na internetu je sve "na brzaka" – potkrade se i neka slovna greška, padež, fotografije nisu na najvišem nivou, video-snimci su nekad loši. Ceo taj paket na digitalu je za nijansu, ako ne i za par koraka ispod onoga što možete dobiti na tradicionalnim medijima. Suština je dobar, kvalitetan sadržaj, koji ne mora da bude snimljen nekim skupim kamerama, ali iza toga mora da postoji ozbiljan novinarski pristup.

Kad se obrađuje neka, čak i banalna, rijaliti tema, treba da se vidi pismenost onoga koji to piše, a ne da se na svaku treću reč razmišlja šta je pisac hteo da kaže. Razlika je u kvalitetu sadržaja koji se plasira na jednom i drugom tipu medija. I to je taj kamičak koji opredeljuje da prema digitalu postoji veći stepen nepoverenja nego prema TV.

Kakav je to autentičan sadržaj koji treba da plasiramo čitaocu 21. veka?

Ne možemo tražiti ekskluzivu danas. Mislim da u svetu digitalizacije ekskluziva više ne postoji. Onog trenutka kad se nešto dogodilo, tad i znamo. Nekad čak i unapred. Ali drugačiji ugao je ono što te razlikuje od drugih koji su istu tu priču imali. Ne kažem da tema treba da bude drugačija, ali pristup temi se onda mora razlikovati. Jedan će otići u senzacionalizam, drugi u analitiku, treći u nekom pravcu. Ali to je ono što će privući auditorijum da poseti tvoj sadržaj. I da zapamti da si imao nešto što drugi nisu imali.

Spomenuli ste brzinu već dva puta. Sa njom se i mi u struci svakodnevno suočavamo – da se ne zaostaje za drugim sajtovima, domaćim i stranim. Kako da zadobijemo poverenje boreći se sa brzinom?

Uvek se vraćam na one stare mudrosti koje su produkt iskustva – sve što je brzo, to je i kuso. U toj brzini promakne i poluinformacija, i netačna informacija, i greška. Mislim da u svetu u kome ćeš vest saznati i preko društvenih mreža, preko prijatelja, ne treba na taj način tretirati što brže, nego što bolje.

Svi smo čuli kad je pao avion u Africi. Besmisleno je trkati se sa činjenicom da je neko već lično telefonom obavestio pet miliona ljudi preko svog Fejsbuka. Ali, ako ti u naredna dva sata toj priči pristupiš drugačije, saznaš i ko i šta, odgovoriš na pet ključnih novinarskih pitanja, i pogodiš kompletnu informaciju... Ja bih žrtvovao vreme, brzinu. Definitivno ćemo saznati, ali nebitno je ko je prvi. Nećemo pamtiti ko je prvi, nego ko je najbolje obavestio auditorijum o tome što se negde dogodilo.

Koji je najveći minus onlajn-medija i onlajn-sadržaja?

Većina ljudi koristi tradicionalne medije da bi se informisao. Još uvek tradicionalni mediji više pažnje posvete da daju pakovanje tome što se dogodilo negde u nekom trenutku. Ima svoj početak i kraj. U ovim mladim medijima ima početka ili kraja, a nekad nema sredine. Nekad je naslov duži od onog što je unutra. Jeste internet medij brzine, ali smo pogrešno shvatili šta nam on omogućava. On nam omogućava da brzo dođemo do ogromnog broja ljudi, ali to ne znači da treba površno da plasiramo. Zaboravili smo da čovek ide da kopa, saznaje, stvori mišljenje.

Šta čitaoci, gledaoci traže od medija danas? Okruženi smo milionima informacija svakodnevno, a jesu li nam one uvek korisne?

Skoro smo radili istraživanje i primetili smo da, kada se radi analiza percepcije medija, svima počinje da nedostaje ono što je suština – šta ja dobijam time? Koliko vredi taj sadržaj? Ne samo jedinstvenost medija i sadržaja, nego i korist koju ću dobiti od te informacije, koja me obogađuje na neki način i omogućava da ne lupetam u društvu. Zaboravljamo da ljudi ipak traže više od pukog naslova i tri rečenice koje se tiču nečega. Ta brzina i ta želja da nešto pustimo u etar pravi lošu uslugu i medijima i auditorijumu jer on ne dobija ništa.

Kakav je profil prosečnog srpskog onlajn-posetioca?