Intervju: Džeremi Skejhil
Neću zaboraviti aplauz nekih kolega na vest o bombardovanju RTS-a
Jedan od najcenjenijih američkih nezavisnih novinara pričao je za RTS o svom prvom ratnom zadatku u Jugoslaviji 1999. godine, o tome zašto insistira na tome da je NATO tokom bombardovanja počinio zločine, ali i o tome kako on vidi ulogu novinara u današnjem svetu.
Džeremi Skejhil je kao mladi dvadesetpetogodišnji američki novinar izveštavao iz Beograda 1999. godine, a 20 godina kasnije došao je ponovo i izvinio se lično za taj zločin, kako je sam rekao, u ime Amerike.
Skejhil se bavi istraživačkim novinarstvom, njegova karijera počinje 1998. kada je za emisiju Democracy Now napravio radio dokumentarac o Ševronu, istraživanju nafte u Nigeriji i tamošnjem diktatorskom režimu.
Osim iz ratnog Beograda 1999. Skejhil je izveštavao iz Avganistana, Iraka, Somalije, Jemena. Bio je među malobrojnim reporterima sa Zapada koji su uspeli da uđu u zatvor Abu Graib, dok je Sadam Husein još bio na vlasti.
Čest je gost glavnih američkih medija poput Ej-Bi-Sija, Si-Bi-Esa, En-Bi-Sija. Sarađivao je sa Tajmsom, Bi-Bi-Sijem, Indipendentom, Los Anđeles tajmsom.
Međutim, Skejhil je danas jedan od najuticajnijih američkih nezavisnih novinara koji pišu protiv establišmenta. Jedan je od pokretača digitalnog magazina Intercept.com, a jedan od glavnih ciljeva tog magazina bio je objava dokumenata koje je otkrio Edvard Snouden.
Skejhil je autor bestselera Njujork tajmsa, knjiga "Blekvoter, uspon najmoćnije plaćeničke vojske na svetu" i "Prljavi ratovi – svet je bojište".
Dvadeset godina je prošlo od NATO bombardovanja. To je bio sam početak vaše karijere. Kako vam sve to izgleda danas, posle 20 godina?
Ne prođe nedelju dana da se ne setim bombardovanja zgrade RTS-a. I da budemo jasni, to je bilo ubistvo. Ubili su tih 16 ljudi. Bilo je to ubistvo s predumišljajem koje su počinili SAD i NATO. Smatram da smo prešli crtu bombardovanjem RTS-a, čime smo omogućili vladama širom sveta da novinare proglase za legitimne mete. Sa ove distance rekao bih da je to bio veoma značajan momenat u modernoj istoriji ratovanja.
Da li biste rekli da je to bio jedan od veoma značajnih presedana koje je ta NATO kampanja napravila?
Vidite, činjenica da SAD i dan-danas brane odluku da se RTS bombarduje predstavlja veliku nepravdu i još gore od toga. Time se i dalje poručuje da, kada moćne države ubijaju novinare i medijske radnike, one prolaze bez kazne. Haški tribunal ne istražuje američke ratne zločine. A čak i ako bi to probao da uradi, američki stav je – ne može nam suditi nikakav međunarodni sud. Za nas međunarodni zakoni ne važe. Taj princip su sada počele da usvajaju i druge zemlje. Britanija razmišlja da se distancira od međunarodnih konvencija po kojima bi mogli da se sudi njihovim vojnicima ili zvaničnicima. To je forma pobedničke pravde, ali za porodice onih koji su ubijeni to nije političko pitanje. To su njihovi životi. Ti životi su uništeni i dalje se razaraju zato što nema pravde.
Vi ste tada bili u Beogradu. Za koga ste izveštavali?
Radio sam za Pacifika radio koji je tada bio nezavisni radio i to za njihov program Democracy Now, što je verovatno najuspešnija nezavisna televizijska emisija u Americi.
Verovatno ste načuli da će RTS biti bombardovan?
Lično nisam. Američka vlada me nije zvala telefonom da me obavesti.
Ali, kako se kaže, pričalo se po gradu.
Svakako se nas dvojica toga sećamo. Kada pričaš sa novinarima Njujork tajmsa ili neke druge moćne medijske kuće, oni imaju tu komunikaciju sa Pentagonom. To nije slučaj samo sa Srbijom ili Jugoslavijom, tako je bilo i u Iraku i drugde. Ono što smatram skandaloznim je da je te večeri kada je RTS bombardovan, Si-En-En zakazao intervju sa tadašnjim ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem. On je kasnio na taj intervju. To pitanje i dalje stoji. Šta je Si-En-En znao i zašto nije obavestio svoje kolege, odnosno da li su to uradili. Znam da mnogi na RTS-u smatraju svoje tadašnje rukovodstvo odgovornim i mislim da je to važan krak istrage, ali da budemo jasni – to je bio ratni zločin za koji punu odgovornost snosi NATO.
Niko vam lično nije rekao da će RTS biti bombardovan, ali čuli ste od drugih da je to moguće. Jeste li verovali da će se to stvarno dogoditi?
Ne bih poverovao da nisam do tada već video napade na civilnu infrastrukturu u ovoj zemlji. Sjedinjene Države su ovde ubile mnogo civila. Tačno je da je pogođeno mnogo vojnih ciljeva, ali je pogođena i kineska ambasada i ubijeno je troje kineskih novinara. Da li sam mislio da će SAD to uraditi, nisam. Da li sam mislio da se to ne može dogoditi, takođe nisam. Nisam bio šokiran. Bio sam užasnut, ali ne i šokiran.
Kada se dogodilo, gde ste bili?
Bio sam u Njujorku te večeri jer je trebalo da primim novinarsku nagradu. Ričard Holbruk je bio glavni govornik na toj ceremoniji. Ako se neko ne seća, Holbruk je bio glavni pregovarač koji je doneo ultimatum Slobodanu Miloševiću posle pregovora u Rambujeu. Tamo je pisalo, ako ne prihvatiš naše uslove, bombardovaćemo te. Naravno da je Milošević to odbio jer su uslovi predviđali okupaciju Jugoslavije i potpuni imunitet za američke i NATO trupe. Šta god mislili o Miloševiću, nijedan suvereni predsednik ne bi tako nešto prihvatio ako bi da sebe i dalje smatra šefom države.
Dakle bio sam tamo, iako nemam običaj da odlazim na takve događaje. Ali pošto je Holbruk govorio, a bombardovanje je bilo u toku, koleginica Ejmi Gudmen i ja smo smatrali da je naša novinarska dužnost da se tamo pojavimo i postavimo mu pitanja. Kada smo došli, rečeno nam je da on neće odgovarati na pitanja. Rekao sam, ali ovde imamo salu punu novinara, on je jedan od najodgovornijih za početak rata koji je u toku, moramo da ga pitamo nešto. Rekli su nam da je prihvatio da dođe samo pod uslovom da ne bude pitanja. I mi smo prekršili pravila.
Prekinuo sam njegov govor i pitao sam ga o sporazumu iz Rambujea i njegovoj ulozi u započinjanju rata. Dok me je obezbeđenje izvodilo iz sale, doviknuo sam da nam u noći kada je bombardovan RTS, što NATO proglašava velikom pobedom, nama nije dozvoljeno da postavljamo pitanja. I moram da dodam, a stvarno je užasno, neke kolege su tome aplaudirale. Kada je Ričard Holbruk objavio da je RTS bombardovan, neki novinari su tapšali. Ne mnogo njih, ali neki jesu. Nikada neću zaboraviti to tapšanje jer je to za mene bila strašna izdaja novinarstva kao institucije. Da kličete vladinom zvaničniku koji proslavlja bombardovanje televizijske kuće gde je nastradalo 16 ljudi.
Nekoliko godina kasnije naišli ste na Veslija Klarka koji je tada bio vrhovni komandant...
...Komandant združenih snaga NATO-a.
On nije mogao da se seti ili nije hteo da se seti bombardovanja RTS-a. Šta vi mislite o tome, da li nije mogao ili nije hteo?
On se svakako sećao bombardovanja RTS-a, ali je rekao kako je poginulo šestoro, a ja sam insistirao da ih je bilo 16. On je govorio da je to bilo propagandno sredstvo koje je koristio Milošević. Kada sam ga pritisno on jeste rekao da oseća žaljenje, ali da li bi to ikada rekao da nije bio pitan? Zašto nikada nije govorio javno o tome? I nisam ga pitao samo o bombardovanju RTS-a. Pitao sam ga i o bombardovanju putničkog voza kada su poginuli srpski civili i jedan pravoslavni sveštenik. A kada je NATO objavio video tog raketiranja, ubrzali su ga nekoliko puta kako bi stvorili utisak da su piloti pokušavali da spreče udar u poslednjem trenutku, ali je sve bilo suviše brzo, jer je tako u ratu. Ali to je bila prevara i propaganda koja je širena i objavljivana na Si-En-Enu, En-Bi-Siju i svim drugim mrežama. Neki od njih su kasnije izvestili da je to bio štimovan video. Evo zašto to spominjem u vezi sa RTS-om. Da li je RTS tada bio sredstvo propagande? Naravno da jeste. To je bio državni medij. Šta je izgovor Si-En-Ena? Oni nisu državni medij. Ali su dozvolili da se preko njih zagovara rat u Iraku. Njujork tajms je štampao laži o oružju za masovno uništenje. Na naslovnoj strani. Šta je razlika u propagandnoj ulozi RTS-a i Si-En-Ena? Pa to što je RTS pošteno priznavao da je državna televizija, a Si-En-En se pravi da je objektivan.
Da li ste hteli nešto da pitate Veslija Klarka, ali niste stigli ili se niste setili tom prilikom?
Upotreba kasetnih bombi u Jugoslaviji tokom bombardovanja jedna je od najužasnijih stvari koje sam video. One melju ljude. Sećam se kada sam otišao u Niš neposredno pošto su kasetne bombe pale na pijacu i kada sam video šta su bombe napravile betonu. A zamislite šta je onda ostalo od ljudi. Znam da sam posle razmišljao kako je trebalo da ga pitam – kako živiš posle svega toga. Posle odluke da takve bombe upotrebiš na gusto naseljenom mestu. Fasciniran sam ljudima koji odluče da život posvete vođenju ratnih dejstava.
On je tvrdio da je to bila greška.
SAD uvek tvrde da su greškom ubili civile. Kada je Barak Obama priznao da su američki dronovi ubijali civile i to je priznao tek tokom drugog mandata, u prvom se nije ni obazirao na to, rekao je da je razlika između Amerike i njenih neprijatelja u tome što kada mi ubijamo civile to je slučajno i mi izražavamo žaljenje zbog toga. To je toliko pogrešno. Amerika to koristi samo kao sredstvo pritiska na Rusiju i druge zemlje koje krše ljudska prava. SAD su samo tehnološki naprednija i sofisticiranija verzija onoga što su divljaci radili tokom cele istorije ratovanja. Uvek su civili plaćali najvišu cenu. Stvaro me zanima kako ti ljudi žive s tim.
Ima li još nekog sem Veslija Klarka kojeg biste pitali nešto o tom ratu?
Bila Klintona. Vidite, ja mislim da je on...
Nikada niste došli u priliku?
Nisam nikada razgovarao s njim. Ne javlja se na moje pozive. Ali pitao bih i Madlen Olbrajt. Imam pitanja o tome kako su predstavili potrebu da se krene u rat protiv Srbije, o događajima na terenu na Kosovu, mislim da i dan-danas ne znamo najbolje šta su SAD govorile o pojedinim incidentima na Kosovu i njihovoj verodostojnosti. Možda jesu. Svakako su Srbi pobili mnogo, mnogo Albanaca. Ali imam utisak, jer sam proučavao moćne, da je Madlen Olbrajt bila rešena da krene u rat protiv Srbije bez obzira na masakr u Račku.
Ne zaboravite da je Bilu Klintonu pretio opoziv zbog skandala oko Monike Levinski. Klinton nije bombardovao samo Jugoslaviju već i Irak, Sudan, gde je uništio farmaceutski kompleks. Da li je Klintonova računica bila da ulaskom u rat skrene pažnju sa domaćih problema, ja stvarno ne znam da li je to istina. Ali bih voleo da to pomnije istražim. I njega i Medlin Olbrajt. Šta je tu bilo istina, a šta politika.
Drugi važan presedan tog rata bilo je bombardovanje kineske ambasade u Beogradu, koje ste spomenuli. Možete li da zamislite da se nešto tako dogodi danas?
Mogu. Osećam se tužno zbog toga, ali stvarno mislim da su bombardovanje kineske ambasade i RTS-a napravili nove standarde za zapadne sile, naročito u ratu. Našli su način da kažu kako to nisu baš civili, kako imaju dvostruku ulogu. Prvo su rekli da su u pitanju zastarele mape. A onda da je ambasada korišćena za pomaganje jugoslovneskoj armiji. Možda to jeste bilo tačno, možda nije. I dalje nemate pravo da je bombardujete. To je napad na Kinu. Da se tako nešto dogodi danas sa potpuno drugom Kinom, mislim da bismo bili na ivici trećeg svetskog rata. Ne mogu da zamislim da bi kineska vlada okrenula glavu. Ne kažem da bi Kina napada SAD nuklearnim bombama, ali bi usledila nezamisliva eskalacija sukoba. A SAD su se tome približile Rusiji u Siriji. Ima te buradi baruta po svetu koje bi mogle da nas uvuku u neki polusvetski rat, a SAD se igraju vatrom.
Mi imamo Trampa na vlasti, a on je nestabilan. Razlikuje se od svih prethodnih predsednika SAD. Veoma se unervozim kada pomislim na nuklearno oružje i Trampa jer mogu da ga zamislim kako se iznervira zbog nečega na Tviteru i kaže – sad je dosta, upotrebiću nuklearno oružje. Sa Obamom smo brinuli o potpuno drugim stvarima. Sa Klintonom takođe. Sa Trampom može da nam se dogodi da svet nastrada jer se neko šalio na račun njegove kose i to je zastrašujuća realnost.
Vratiću se na to. No, ovaj rat je počeo presedanom, zaobilaženjem Saveta bezbednosti kako bi se krenulo u rat.
Drago mi je da to pominjete, ljudi to zaboravljaju.
Da li je to otvorilo sličan princip za ratove u Avganistanu, Iraku i na nekim drugim mestima?
Ono što su SAD znale, i svaka im čast na tome, jeste da UN neće podržati rat protiv Jugoslavije u tom trenutku. Ali im je trebalo da to bude međunarodna akcija. Pa su smislili da iskoriste NATO kao zamenu za diplomatsku koaliciju zemalja koje imaju različite sisteme, vlast, ideje i veze sa tadašnjom Jugoslavijom. Upotrebivši NATO potpuno su umanjile značaj UN. SAD redovno stavljaju veto na rezolucije koje u UN usvoji većina zemalja. I mislim da je važno podsetiti ljude na to da je NATO iskorišćen kao pomoćni ulaz za postizanje svog cilja pred svetom. To se potom ponovilo u Avganistanu i Iraku. Znate, ta "Koalicija odlučnih" nastala je u Prvom zalivskom ratu početkom devedesetih sa Bušom starijim. Klinton je to razradio koristeći NATO kao novu silu koja odlučuje ko će biti bombardovan, a ko neće.
Rat u Jugoslaviji bio vam je prvi, ali ste nastavili da izveštavate iz ratova. Napisali ste nekoliko knjiga, jedna veoma uspešna je o Blekvoteru. Šta tačno radi ta organizacija?
To je organizacija plaćenika, privatna vojska koju možete unajmiti. Ima čak i srpskih oficira i policajaca koji su išli u Avganistan kao privatnici. To je ogromna industrija koja se naročito razvila posle 11. septembra. Ono što me je privuklo je što je na čelu te organizacije veoma moćan i bogat bivši mornarički specijalac koji dolazi iz porodice koja u Americi važi za sponzore najradikalnije desnice. I taj tip, koji se zove Erik Prins, spojio je politiku radikalne hrišćanske desnice u SAD sa ratnim profiterstvom. Blekvoter je tako postao nekakva Pretorijanska garda Bušove administracije tokom okupacije Iraka. I nastavila je da radi i na teritoriji SAD. Erik Prins sada više nije u Blekvoteru, sada radi za kinesku vladu. Predstavlja se kao superpatriota, a ima projekte sa kineskom vladom. Obezbeđuje vojnu obuku kineskoj vojsci, dok sebe smatra Kapetanom Amerikom. To je vrlo interesantno.
Ali oni nisu preterano gostoprimljivi prema novinarima. A vi ste jedan običan novinar koji sam pokušava da istraži takvu korporaciju.
Tako je. Vidite, ja sam dobio mnogo pretnji smrću. I drugih pretnji. Kompjuter mi je hakovan dok sam istraživao ne samo Blekvoter već i američke specijalne jedinice. Moja kućna adresa objavljena je na internetu od strane ljudi povezanih sa grupama plaćenika i ljudi su pozivani da dođu i kažu mi šta misle o meni. Nažalost, navikao sam se na sve to. Znate, Martin Luter King, veliki borac za ljudska prava, uvek je upozoravao na paralizu analize. Ako vas parališu vaši strahovi i brige, oni su pobedili, ti koji vas zastrašuju su pobedili jer su vas zaustavili. Naterali su vas da provodite vreme brinući se zbog njih umesto da radite svoj posao. Evo, mi smo sada u RTS-u. Ljudi su morali da odu na posao dan pošto su im kolege ubijene, morali su o tome da izveštavaju. Možda neki od njih nisu želeli takav posao, ali to im je bila dužnost.
Ko je na vašoj strani?
Mislite politički?
Morate imati neku podršku makar od ljudi koji čitaju vaše knjige.
Najveći broj Amerikanaca se ne izjašnjava ni kao demokrate ni kao republikanci, suprotno ljudima u Srbiji koji su opsednuti svojim političkim stavom. Najveći broj Amerikanaca traži prave informacije koje nije lako naći i oni su zabrinuti za ekonomiju, za svoje porodice, za svoj standard, zdravlje. Ne zanima ih Donald Tramp, to je igra u Vašingtonu. Mislim da moj rad prate ljudi iz svih delova političkog spektra. Oduvek sam bio jasan, još iz vremena kada sam ovamo došao kao ratni izveštač u prvi rat koji sam pokrivao, da ja nisam ni demokrata ni republikanac već novinar. I da verujem da iste standarde moramo primeniti i na Donalda Trampa i na Baraka Obamu. Nažalost, kada se osvrnete vidite da mediji nisu bili tako agresivni prema Obami, nisu mu postavljali teška pitanja. Sa Trampom su rukavice skinute. Mislim da većina ljudi ne misli da moraju biti verni političarima, da budu njihova publika. Oni žele da čuju nešto sa desnice što im je interesantno, nešto sa levice. Intersept, publikacija koju sam osnovao, objavljuje neke stvari sa kojima se ja uopšte ne slažem. Ali to je naša dužnost. Moramo imati debatu i raspravu. Mislim da je to bio problem sa izveštavanjem RTS-a u vreme bombardovanja. Bila je to jednostrana slika. Doduše ta slika se nije mogla videti na drugim stranama, ali pravo novinarstvo nalaže da raspravljamo o idejama, a ne da budemo taoci političara i partija.
Dobijate li podršku običnog sveta, kao što ste rekli da dobijate pretnje?
Naravno. Ja imam svoj nedeljni potkast pod nazivom Interseptid ili Presretnuto i to sluša u proseku 250.000 ljudi. I dobijam poruke koje kažu, ne slažem se ni sa čim što kažeš, ali uživam u načinu na koji izlažeš svoje stavove. Stalno mi to govore. Ili mi kažu da se dopola slažu sa mnom, ali im se sviđa što imaju uvid u drugačije stavove.
Da li se nekada stvarno uplašite?
Naravno. Stalno. Lagao bih kada bih rekao da se ne plašim. Naročito kada imate porodicu i kada vidite kako deca lete u vazduh u ratom zahvaćenim područjima, što sam ja gledao, a onda vidite osmeh na licu svog deteta, ne možete se otresti tog straha. Svako ko vam kaže da se ne plaši ovog posla verovatno treba da ga napusti jer je toliko oguglao da je izgubio i deo svoje humanosti. Ja sam se ovde izvinio porodicama 16 radnika RTS-a koji su ubijeni u bombardovanju i to sam uradio jer sam najpre ljudsko biće, a tek onda novinar. I ti ljudi zaslužuju mnogo više od mog izvinjenja. Zaslužuju ne samo izvinjenje SAD i NATO, oni zaslužuju pravdu. Zaslužuju da sretnu ljude koji su im ubili najmilije, od pilota pa do predsednika Klintona, i da vide kako ii ljudi odgovaraju za zločine koje su počinili.
Da li je izbor Obame za predsednika podstakao vaše nade?
Ne. Ali moram da kažem da sam jedan od retkih ljudi iz mog okruženja, levičarskog, koji nije bio oduševljen Obamom. Naravno da je njegov izbor od istorijskog značaja i Obama je jedan izuzetan čovek sa povremeno fantastičnim političkim idejama, ali pošto sam bio ovde u Jugoslaviji tokom bombardovanja 1999. koje su sprovele demokrate, Bil Klinton i lider laburista Toni Bler, zbog toga što sam bio ovde, nisam imao iluziju da su demokrate partija mira. Na Balkanu oni to nisu bili. Zapravo su mnogi repubikanci u Americi bili protiv NATO bombardovanja 1999. Zbog toga što sam ovde video posledice bombardovanja koje je naredio demokratski predsednik, nisam imao iluzija da će Obama biti radikalno drugačiji od Buša. I nije bio, on je proširio ratove. Postao je kralj dronova. Slao ih je na sve strane. U jednom trenutku bombardovali su Jemen na svaka dva-tri dana. Ubijao je dronovima američke građane koji nikada nisu bili ni za šta optuženi. Otišao je i dalje od Buša.
A onda dolazi Tramp, za koga kažete da je van kontrole i nepredvidljiv. Jeste li se uplašili kada je on postao predsednik? Iskreno.
Jesam i još uvek sam u strahu, jer mislim da su kod njega opasne njegove autoritarne, fašističke tendencije. Kada pogledate koliko je u Americi porasla stopa zločina iz mržnje i šta Tramp radi na našoj granici, to podseća na najgore fašističke pokrete u istoriji i tu reč ne koristim olako. A znam da to govorim u zemlji koja se borila protiv fašista i pobedila. Tramp ima mnogo više zajedničkog sa fašistima nego sa antifašistima. I to je uznemirujuće, to je drugačija vrsta opasnosti.
S druge strane, on ponekad uradi pravu stvar iz pogrešnih razloga. Mislim da ima dobar instinkt kada treba da se izvuče iz nekih ratova. Napadi na njega su strašno nefer. Niko ne kritikuje njegovu politiku, samo njegovu ličnost. Njegove tvitove, narandžastu kožu ili boju kose. A Tramp povremeno kaže stvari za koje ja mislim da su ispravne. I to treba priznati. Kada on kaže da moramo izaći iz nekih ratova ja mislim da je on u pravu i ne treba ga ignorisati. Da li je opasan? Moj bože, i te kako je opasan. Veoma opasan. I može opet da pobedi.
A šta je sa Aleksandrom Okazio Kortes, koja je nova zvezda liberalne Amerike? Koju Tramp verovatno mrzi.
Reći ću vam nešto zabavno. Ona je bila šankerka u baru blizu moje kancelarije. Moje kolege i ja smo išli u taj bar. Nismo znali ko je ona, za nas je bila samo Sendi.
Sećate li je se odatle?
Naravno, ona je veoma upečatljiva žena. Ali znao sam je kao šankerku, nikada nismo pričali.
Znači u Americi svaka šankerka može da postane zastupnica u Kongresu?
Naravno, mada je ona...
Završila je fakultet...
I to odličan fakultet, političke nauke. Njena pojava i pojava još nekih mladih političara na strani demokrata je neobično važna za SAD. Nisu bez mana, ali oni su na dobar način uzdrmali establišment. Tramp je to uradio malo na dobar, više na loš način. Ovi ljudi su promenili stav da samo stariji belci treba da odlučuju o klimatskim promenama. Oni su u nekoliko meseci uradili više na tom polju nego sva američka administracija za decenije.
Pa vi ste liberalni romantik.
Ja uvek želim da budem na strani pravde i istine. I želim da budem osoba koja ide na drugu stranu u odnosu na američke puške i bombe i razgovara sa ljudima za koje kažu da su nam neprijatelji. To je najvažniji posao za ratnog izveštača. Razgovarajmo sa ljudima za koje nam kažu da treba da ih mrzimo i da ih ubijamo.
Moje poslednje pitanje. Jeste li američki patriota? Da li biste branili svoju zemlju i ako se ne slažete s njenom politikom?
Ne verujem u taj oblik nacionalizma. Ja volim svoju zemlju. Ona ima neke fantastične strane, ali ne verujem u to da treba da ustupim svoju ličnu savest bilo kojoj zastavi. Mislim da to vodi na opasan put, gde savest predajete političarima koje finansiraju velike korporacije. Kada bi se Amerika radikalno transformisala, možda bi moj odgovor bio drugačiji. Kada bi je okupirali fašisti, da, borio bih se protiv fašista. Volim da mislim da bih otišao u partizane u Jugoslaviji da se borim protiv fašista i nacista. Ne zato što mislim da je Tito bio super. Nikako. Već zato što verujem da nam je dužnost da se suprotstavimo fašizmu. Da li preko zastave ili pripadnosti pokretu, da, ali to nema veze s tim da li sam ja američki patriota. I otpor vlasti morao bi se priznati kao patriotizam, ali u Americi se ne priznaje.
Ukratko, čime se lično ponosite?
Ah, čime se ponosim... Mojom divnom decom. Mislim da su ona nešto najbolje što sam dao.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 4
Пошаљи коментар