Prizrenska bogoslovija deli sudbinu naroda

Ovde se služilo Bogu praktično jedan milenijum. Kada služimo u Ljeviškoj, osećaju se vekovi koji su tu.

Tako u Dušanovom Prizrenu o svojoj školi govore oni koji pravoslavlje šire sa juga. Iz njihovih duša kao da isijavaju reči našeg nobelovca Andrića – Svaki je čovek dužan ne samo zavičaju.

"Ja sam dete koje je celog života bilo na Kosovu i želeo bih da ovde i ostanem. Zato sam došao u Prizren da ne bih napustio Kosovo", kaže Nikola Vuksanović, učenik iz Štrpca.

Učenik iz Leskovca Veljko Stojanović kaže da su mu drugi predlagali da Bogosloviju upiše u Nišu ili Beogradu, ali da je on želeo u Prizrenu.

O Prizrenu, njegovim svetinjama i duhovnoj školi koju su završili i književnik Grigorije Božović ali i 44. naslednik Save Nemanjića, patrijarh Pavle i sadašnji Njegova svetost Irinej, pisali su ne samo poznati.

"Prizren je carski grad, prestonica cara Dušana, gde su Srbi živeli, gde su stvarali, gde su podizali crkve, manastire", kaže njegovo preosveštenstvo vladika Teodosije.

Bogoslovija u multinacionalnom Prizrenu onovana je davne 1871. godine. Kroz istoriju je delila sudbinu naroda.

U gradu, muzeju na obodu Metohije do dolaska Misije Ujedinjenih nacija živelo je 12.000 Srba. Danas opstaje osamdesetak pravoslavaca.

U susret prazniku nad prazniznicima, Vaskrsu, učenici i svi koji su u Bogosloviji dane provode u postu i molitvama.

"Bogosluženja specifičnog karaktera su samo u ovom periodu i naravno češće imamo Svetu liturgiju i samo Sveto pričešće", kaže jeromonah Isidor.

Bogosluži se u Sabornom hramu Svetog Đorđa ali i u drugim srednjovekovnim svetinjama.