Ivan Ivanji: Ne umem da ne praštam

Odrastao je u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Otac i majka su mu bili lekari i doktorirali su u Nemačkoj. Kao dete tečno je govorio nemački, mađarski i srpski jezik. Danas kaže da je imao idilično detinjstvo u Bečkereku.

„Nisam nikoga poznavao ko nije znao te nemački, srpski i mađarski jezik. To nije postojalo, plus ko je govorio rumunski, slovački, romani itd. Svi su jezici bili tu i bili su potrebni. Lekaru, advokatu, cvećaru, frizeru zbog mušterija.“

Da li se znalo ko je koje nacije, vere, da li je to bilo bitno?

„Nije bilo bitno. Moj ujak se zvao Miroslav, a svi su ga zvali Imre, na mađarskom. Ili je neko ko je bio Aleksandar mogao je da bude Šanji, Pišta. Lepo... idila... A šta je od te idile postalo kad smo počeli da se ubijamo, to je drugo pitanje.

U vreme ubijanja, Ivanji je prošao najgora mesta iz kojih se malo ko vratio. Aušvic, Buhenvald, Ingeroršel, Langenštajn. O detaljima nerado i retko priča.

„Svejedno ja ne spadam u one koji u svojoj literaturi kukaju zbog logora. One koji dobijaju Nobelovu nagradu za to. Ja više volim da se zavitlavam na račun logora. To je prošlo.“

Da li ste i tada imali tu vrstu duha koji imate danas?

„Sumnjam. Ne znam. To sam zaboravio.“

Seća se Ivanji da kada su konačno oslobođeni, mnogi logoraši nisu smeli još nekoliko dana da izađu iz logora zbog straha. Seća se i da američki vojnici nisu hteli da im priđu kako im oni ne bi preneli buve i da su im onako izgladnelima dali žvake. Iako tvrdi da su sećanja varljiva, neke stvari nikada neće zaboraviti. Zato posle rata on piše knjige i prevodi. Bio je savetnik ambasadora Jugoslavije u Bonu, obilazio je logore smrti, sastajao se sa SS oficirima. 

„Meni je bilo zabavno da razgovaram sa jednim visokim SS funkcionerom i to čovekom koji je prvi javno rekao da je njemu njegov drug Ajhman rekao da je ubijeno šest miliona Jevreja. Ja sam razgovarao sa Vilhelmom Hertlom, koji je bio na čelu SS-a koji je pregovarao sa Amerikancima, pa je osuđen na samo par godina u Nirnbergu, on nije znao ko sam ja. I to je bio zabavan razgovor. Žalio mi se kako mu je ratni kamarad Ajhman oduzimao vagone, koji su mu bili potrebni da šalje namirnice na front, da bi ubijao Jevreje. I pitao me gde je tu logika. Ja sam mu rekao da sam bio u jednom od tih vagona koje mu je Ajhman oduzeo. On se začudio.“

Kako je reagovao tada? 

„Kad sam mu to na kraju dugog razgovora rekao, kad je on rekao oni su se samo borili protiv komunizma itd., kažem ja sam em komunista, em Jevrejin, em sam bio u tom logoru, a beše leto, a moja žena imala letnju tašnu, on je mislio da ću izvaditi mašinku i ubiti ga, bio je totalno prestrašen, a bilo je zabavno.“

Sada kažete da je bilo zabavno, ali kako ste vi osećali u tom trenutku?

„Pa dobro, jel' stojite i gledate lava koji bi vas rado pojeo ako bi mogao?“

Da li vas je bilo strah? 

„Ne. Bio sam radoznao. Znate, Faust je dosadna ličnost, Mefisto je interesantan. Veliki glumci igraju Mefista.“

Družio se Ivanji i sa Ginterom Grasom, piscem nobelovcem. Iako su se mnogi iznenadili kada su saznali za njegovu nacističku prošlost, Ivanjiju to nije smetalo. Gras mu je čak čuvao sina u stanu u Beogradu. „Od njegovih prvih knjiga je jasno da je odrastao u zemlji gde je to bilo in, da je bio oduševljeni nacista, on to vrlo jasno opisuje. Posle toga, kad se osvestio, uradio je više protiv toga nego mnogi koji su samo gledali sa strane. Često sam se pitao: da sam ja tada bio Nemac, da sam ja onda odrastao te 1933. i bio nemački dečko, otkud ja znam da ne bih bio u hitlerjugendu. Otkud znam da ne bih bio SS-ovac. Mogu naknadno da se nadam da bih bio na nekoj pravoj strani.“

Ivanji je 20 godina radio kao Titov prevodilac. O njemu priča kao o šarmantnom i duhovitom čoveku koji bi, kako kaže, i kao običan šofer a ne kao maršal, što je bio, mogao da osvoji srce svake devojke.

Šta vas ljudi najčešće pitaju o Titu?

„Zanima ih kakav je bio kao čovek. Bio je prijatan, duhovit, imao je slonovsko pamćenje, bio je pristupačan, ali menjao se vremenom. Jednom je u poseti Aleksandriji pobegao da se kupa sam. Nestao je na dva-tri sata. Bila je opšta uzbuna i kod naših i kod Egipćana. Kad se pojavio, rekao je: 'Bio sam na plaži. Slušajte, ja sam sigurniji kad sam sâm na plaži nego kad me vi obezbeđujete.'

Drugi slučaj bio je u Beogradu, kad je šofer u Užičkoj ulici ostavio ključ u kolima, a on seo u kola, pobegao na stanicu Topčidera, a nije imao para. Morao je od železničara da traži da ga časti.“

Na stolu u stanu Ivanji drži potpisanu Titovu sliku. Stan je pun knjiga i uspomena. Nekih se nerado seća, a mnoge mu izmame osmeh na lice, pa i one najbizarnije. Jednom prilikom u Salcburgu, na skupu Nemaca na kojem je govorio, jedan čovek je istupio i priznao da je bio čuvar u Buhenvaldu dok je on bio logoraš.

„Zavladala je duboka tišina. Strašna tišina. On je shvatio šta je bupnuo, pa je rekao: 'Ne znam zašto sam to rekao, morao sam.' Kad se sve završilo, prišao mi je sa još jednim gospodinom koji se predstavio kao SS oficir koji je isto bio po logorima. Otišao sam sa njima da popijem pivo. Pričali smo o vremenu, Salcburgu i tu sam imao utisak da je to njihovo pivo molba za oproštaj. Moje pivo sa njima je bilo oproštaj. Takav sam, a nisam hrišćanin. Samo to je jedna od varijanti koje bi vernici hrišćani trebalo da imaju na umu.“

Kako ste mogli da oprostite?

„Ja ne umem da ne praštam. Šta je suprotno? Osveta? Ne bih umeo.“

Koliko vam znači Orden za životno delo koji vam uručuje premijer nemačke pokrajine u kojoj ste bili u čak dva logora?

„Ja mnogo ne dajem na bedževe, značke. Ali da vam premijer Tiringije dođe na 90. rođendan, e u tome je vic!“