Đaci pešaci, kroz šumu do škole

Posle letnjeg odmora, ponovo ustajanje u zoru, sve češće izmaglice planinskog jutra, kilometri pred njima i od ove godine, na putu do škole – novo društvo.

Od susednog sela i prvih i jedinih komšija, sa troje Avramovića, uz podršku najstarije i najiskusnije Tamare, do škole kreće i dvoje predškolaca.

"Ja brinem, ja ih čuvam, moram tako. Obično pričamo nešto, proveravamo šta smo učili u školi i to", kaže dvanaestogodišnja Tamara Avramović.

Sve do prvih kiša i snegova, skoro dvočasovno putovanje niz planinu, do šest kilometara udaljene škole, za njih je uobičajena školska aktivnost, a za roditelje svakodnevna briga i strahovanje za bezbednost dece.

"Ovaj put je kroz šumu i strah nas je da decu pošaljemo samu. Ima vukova, ima svega, divljih kerova, nema naroda, prođe neko u sedam dana jednom tuda", kaže otac jednog od đaka Dalibor Đondović.

Tamarin otac Boško Avramović kaže da, kada ima vremena, prati đake.

"Posebno kad su kiše, jesen kad je, zima je vrlo teška, snegovi su ovde veliki. Ovde i do dva metra snega zna da padne, a putevi se ne čiste", ističe Avramović.

I ma kakve izazove tokom dvočasovnog putovanja pred sobom imala, ova družina, bez znakova umora, do škole je već spremna za pesmu i nova saznanja.

Šestogodišnja Đurđina Đondović u školi najviše voli da peva pesmice, a desetogodišnji Nemanja Avramović kaže da je teže vratiti se kući iz škole nego da se do nje siđe.

"Svi naši đaci pešaci dnevno pređu od tri do deset kilometara u jednom pravcu. To su jako vredna deca, odgovorna i redovno dolaze na nastavu", hvali svoje đake učiteljica Bojana Šarac.

Ni težak ranac, ni pešačenje i strahovi, za njih nisu prepreke. Na putu do znanja uspešno ih savladavaju uz, kako kažu, uglavnom odličan uspeh.