Ronjenje kao lek

Tridesetsedmogodišnji Kruševljanin Dejan Ivanović je u eksploziji protivpešadijske mine ostao bez desne potkolenice. Za četiri meseca završio je osnovni kurs ronjenja.

"Kada se stalno trenira, kada se radi na sebi, onda valjda nema vremena za tu depresiju, pa bih ja preporučio i apelovao na sve invalide da se uključe u neka sportska dešavanja", kaže Dejan Ivanović.

Dejan planinari i kugla a često se biciklom odveze i do Jastrepca. Tvrdi da mu je poznanstvo sa Miroljubom promenilo život.

"Oni nisu ugroženi samim tim što nemaju jedan od ekstremiteta. Ugroženi su, pre svega, osećajem da su izgubljeni i onda su vrlo podložni alkoholu i drugim porocima", kaže Miroljub Bićanin, instruktor ronjenja.

Svaki polaznik specijalne obuke u ronjenju ima svog instruktora i zavisno od psihološkog profila i potreba, za njega se priprema poseban projekat. Voda im uzvraća na neverovatan način.

"U jednom momentu, u vodi se osećate kao da nemate silu gravitacije, možete da se okrećete na sve strane, uživate", kaže Borislav Petrović iz kruševačkog Kluba za podvodne aktivnosti.

Klinička psihološkinja Bojana Bićanin smatra da momenat emocionalnog opuštanja doprinosi kako jačanju samopouzdanja, tako i opšte socijalne reintegracije.

"U tom smislu ronjenje ima i pozitivan psihološki, gotovo terapeutski efekat", smatra Bojana Bićanin.

Nakon obuke u ronjenju, porodica Bićanin i dalje prati lica sa invalidetom. Kažu da oni koji sa njima nauče da rone i kroz život lakše plivaju.